Izvor: Politika, 01.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šumadija iz čitanke
Vujetinci – Ogrnut starom, prolaznom slavom, Ješevac je danas zaboravljeni zabran pustahija. Stotine, možda hiljadu hektara u padinama koje razdvajaju samo lugovi skoro prašumske čestine, nemaju nijednog stanovnika i nikakvog puta, pa je visoravan u srcu Šumadije nalik bivaku iz kojeg su svi pastiri upravo nekud otišli.
– Bilo bi pravo da se ovakav predeo zaštiti i u rezervat pretvori. Mada, kakve su prilike, i ne očekujemo ikoga u goste, sem lovaca i štete koja putuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s njima – kaže za "Politiku" Ranko Mijailović (67) iz Vujetinaca.
Njegovo selo razmešteno je ivicom ješevačkog pobrđa, ko zna kad izdeljenog među stočarima i okruženog još atarima Ostre, Gornje Trepče, Lunjevice, Jablanice, Vrbave, Borča, Bresenice, Bečnja...
– Od moje kuće do Mrčajevaca na jednu i Gornjeg Milanovca na drugu stranu je podjednako, po 13,5 kilometara – priča nam dok sedla "ladu nivu" kojom se jedino može proći ovom Šumadijom iz čitanke. Znači, nije da smo negde izgubljeni, a opet hektar zemlje može da se pazari za hiljadu evra, kad bi ko hteo.
Žilav i učen čovek, stekao je školsku penziju predajući istoriju i geografiju po selima ovog kraja Srbije, pa pripoveda da se o Ješevcu nekad na dvoru većalo. Po dobru nije. Knez gružanski, Toma Vučić Perišić, javio je gospodar Milošu 1823. godine: "Ovde su više puta dolazili Borčani i predavali tužbu na Žujovića iz Ješevca da im sa svojom stokom neizmernu štetu čini, samovoljno je u potru pustajući. Ja sam njega savetovao i to pomoglo nije, jerbo moja zapovest mesto kod njega ne imade"...
Nešto se smisliti mora, smatrao je glavar iz Gruže, pa u poruci Obrenoviću dodao: "Najposle, kad gonismo Vasu ajduka, došao sam u Borač gde svi digoše tužbu protiv Žujovića i ja sam kazao kmetovima da sazovu sve selo i svoje polje tvrdo ograde i potome, ako bi počeo štetu činiti, da mogu slobodno bilo vola, ovcu, što bude, ubiti". Miloš je, po predanju, ovako prelomio: Žujovići iz Ješevca da se rasele, ali nigde po dva brata u isto selo, inače će opet belaj da učine...
Mnogo godina kasnije, ni nemačka vojska nije se naratovala ovim krajem.
– U Drugom svetskom ratu nisu ni mogli da uđu u Vujetince. Narod je prekopao put na brežuljku iznad Obrovića izvora i na Bukoviku, a priroda nije ostavila nikakav drugi prolaz. Neprijatelj nikad nije mogao da stigne ovamo pa su Vujetinci čitavog rata služili za bežaniju narodu iz moravske doline – priča ekonomista dr Milinko Radmilac (71), zavičajac sa stanom u Čačku.
Dok u Ješevcu noću gospodari tišina, prekidana glasanjem sova ušara iz šuma sastavljenih od lužnjaka, cera, bele i crne granice, jasike, oba graba, javora, jasena, brekinje, klena, bresta, lipe i bukve, obdana se za nevolju, često čuje zvuk motornih testera. Od carske šume ostaće samo trnjak ako se ne zaustavi bezglava seča.
Na obodu visoravni, neka tvrda vera, evo već vekovima, goni žitelje Vujetinaca, čak i mladež, da ostanu u svom selu. Mijailović se, kad zaima vremena i namiri stado, dao u pisanje sitne knjige o svojima. Ušao je u svako ognjište – ima ih 119 – prebrojao sve ukućane (388), traktore (81), automobile (57), pa do sitnijeg imetka.
– Znam da oko toga ima mnogo posla, ali rešen sam da dovršim i štampam spomenicu Vujetinaca. Selu toliko od mene – veli Ranko.
U dve zagrade od četiri hektara drži 36 ovaca ("I srne su noćivale sa njima", kaže), dok mu je pred kućom planina. Obuhvatom mala i kupasta Ostrica diže se odjednom sa tla na jednom zaravanku, ide uvis do 802 metra i može se čitava prepešačiti za dva sata.
Školsko zvono u selu već godinama meri vreme za dvadesetak đaka, uporni brđani ne daju da se ospe podmladak.
– Još bi bolje bilo da u selu živi nabavno – prodajna zadruga. Pomogla bi narodu, ali o tome niko ne misli – govori Mijailović.
I, ispraća nas kazivanjem o seoskom običaju.
– Za vas, mi smo Vujetinci, ali ovde tako niko ne izgovara. Mi u selu kažemo Vetinci, kraće nam je i lakše. Isto je kod komšija, dole pored Morave jer nijedan domorodac svoju varošicu ne naziva Mrčajevci, već Mrčevci.
[objavljeno: ]
