Izvor: Glas javnosti, 30.Jan.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suđenje bez prava na odbranu
Posle zarobljavanja u krvavoj operaciji „Bljesak“, 4. maja 1995. godine, Pavić je prvo bio u logoru u Varaždinu, odakle je posle desetak dana prebačen u vojni istražni zatvor u Bjelovaru. Tu je bio do septembra 1995. godine, kada je održana farsa od suđenja.
„U montiranoj optužnici i bez prava na valjanu odbranu, nijedan od nas zarobljenika nije imao nikakve šanse da dokaže svoju nevinost! Za advokata nisam imao novca, kao ni ostali moji saborci, pa mi je dodeljen branilac >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << po službenoj dužnosti, koji je tu bio samo reda radi. Odmah mi je bilo jasno da će to biti samo jedna farsa za javnost. Nije mi bilo omogućeno da dovedem nijednog svedoka odbrane, a optužba je mogla da kaže i radi šta hoće. Na takvom procesu osuđen sam na kaznu zatvora od 20 godina zbog krivičnog dela oružane pobune i diverzije.
Srušio mi se ceo svet! Doživeo sam veliku nepravdu, a bio sam nemoćan da išta učinim. Stavljeno mi je na teret da je moja jedinica napravila zasedu na izlasku iz mog sela u kojoj su četiri Hrvata poginula, a četiri ranjena.
Zakon o amnestiji
Zadržali su me u bjelovarskom zatvoru, gde je nastavljeno iživljavanje nad nama. Stražari su nas redovno tukli kao da smo životinje, maltretirali nas, po četiri-pet dana ostavljali su nas bez hrane... Tu sam ostao do jula 1996. godine, čekajući pravosnažnost presude, a zatim sam prebačen u zloglasni zatvor Lepoglavu kod Varaždina.
U septembru te godine hrvatski Sabor doneo je zakon o amnestiji i ubrzo mi je uručena pravosnažna presuda o oslobađanju i rešenje Vrhovnog suda Hrvatske o puštanju na slobodu na osnovu amnestije. Ali, moja radost bila je kratkog veka! Umesto na slobodu, nas petoricu su odveli u Županijski sud u Požegu, gde sam ponovo optužen za isto krivično delo, sa istim činjeničnim stanjem! Ovoga puta samo su promenili član - sada sam bio optužen za ratni zločin i ubistvo. Verovatno se nikada nikome u istoriji nije dva puta sudilo za isto krivično delo kao što se meni desilo! Čak i Ustav Hrvatske to zabranjuje. Ponovo sam imao advokata po službenoj dužnosti, koji me je ovoga puta pošteno zastupao i osporavao navode optužbe. Ipak, sve je bilo uzalud i ja sam u julu 1997. godine ponovo osuđen na 20 godina zatvora. To je potvrdio i Vrhovni sud Hrvatske, onaj isti sud koji me je nekoliko meseci ranije oslobodio i doneo rešenje o puštanju na slobodu! To je bio neviđeni apsurd!“, sa gorčinom u glasu priča Dragan Pavić.
Vraćen je u Lepoglavu, gde je ostao sve do transfera u Srbiju, početkom avgusta prošle godine. Činilo mu se da nikada neće izaći, da je sa njegovim mučeničkim životom završeno. Ipak, sve misli usredsredio je na nekada srećne dane. Neprestano je mislio na sina, majku... to ga je i održalo u životu. Nije dozvolio da ga zlikovci slome!
„Svakodnevna psihička i fizička tortura bila je užasna! Tamničari su se prosto utrkivali ko će nas više i strašnije mučiti. Znali su da me mlate satima... padao sam u nesvest po desetak puta. Kada sam teško povređen, zlikovac mi je stao nogom za vrat i tukao me šipkom po čitavom telu. Tada mi je polomljeno sedam rebara i levo koleno. Danima su me zalivali vrelom vodom i deterdžentom. Grlo mi je potpuno sprženo, promukao sam, teško gutam... Stavljali su mi motke i drške od metle u debelo crevo! I dan-danas krvavim“, s mukom priča Dragan.
Svakodnevno batinanje
On kaže da je naročito teško i krvavo bilo za vreme dok je zatvorom u Lepoglavi upravljao Stjepan Cerovečki, kome je rođeni brat poginuo u Vukovaru.
„I stražari na odeljenju birani su iz porodica u kojima je neko poginuo. Oni su bili naročito okrutni. Stalno su nas tukli, vređali, psovali majku četničku... Znali smo i po dva puta dnevno da radimo generalku ćelija, dok su svi ostali zarobljenici to radili samo jednom nedeljno. Tek kada je Cerovečki napustio mesto upravnika, pošteno govoreći, bilo nam je malo lakše. Od 2000. godine zakon se više poštovao i na sve zatvorenike jednako se primenjivao. Sledeće godine počeli smo da radimo. Bavili smo se modelarstvom, izrađivali smo makete, čak smo dobijali i simboličnu novčanu nadoknadu.
Sutra: Sloboda došla, muke ostale
