Izvor: Blic, 04.Feb.2011, 01:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Subaše
Svetom vladaju subaše, a begovi, age i paše gospodare. Vladati i gospodariti nije isto, to zna svaki poslovođa, pomoćnik, operativac, onaj sa terena. Subaša je u okrilju, zakukuljen, u low profile modu, on je pravi proizvođač vilajetskog splina, onog posebnog običajno-mentalitetskog amalgama sačinjenog od burazerstva, kameraderije, srednje krupne korupcije i sitnog lopovluka.
Misao je kod subaše taman tolika: malo moći i malo uvezanosti, onoliko koliko je nužno za održavanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „strukture saraja” i neugrožavanje gospodara. Ono što prosečan subaša, po definiciji mediokritet, ne razume jeste da ima onih koji žive i rade drugačije. A što ne razume, takav, budući i malograđanin per definitionem - ne trpi.
Subaša ima u svakoj formi organizovane moći, ali nisu svuda na udaru. U stvarima kulture, recimo, blagoutrobije im je najudobnije - gospodara se nematerijalne vrednosti slabo tiču, više su mu modni detalj, za slikanje.
I subaše se tada osećaju moćnijima nego što jesu: dok car nije pred duvarom, naime, duhovna ga sfera ne zanima mnogo. Subaša, pak, ne bi bio subaša - bio bi gospodar - kad se, naposletku, ne bi osilio, i počeo da veruje u sebe više nego što gospodar veruje u njega.
Tada počinje njegovo štetočinstvo. Posledice, međutim, nisu bezazlene: ugrožavanje duhovne sfere, nematerijalnih vrednota, stvari kulture, ostavlja duboke tragove, ono je jednako vandalski čin kao i oštećivanje spomenika kulturne baštine nulte kategorije, talibansko zlodejstvo lišeno ideološke potke, doduše; „u se, na se i poda se” - to, naime, nije ideologija.
U prevarno doba, subaše lako gube meru.
Ali i glavu.
