Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvarnost je mrtva
Jedni su ga ubrajali u nihilste, drugi u moraliste. Bio je jedan od najuticajnijih mislilaca postmoderne
U Parizu se početkom marta, u 77. godini, upokojio Žan Bodrijar, francuski sociolog i filozof svetskog renomea, provokator, vehementni kritičar medija i konzuma. Bio je slavljen i osporavan. Za jedne je bio "mislilac ekstrema", "terorist teorije" za druge "Dejvid Bovi savremene filozofije". Jedni su ga ubrajali u nihilste, drugi u moraliste. Bio je jedan od najuticajnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mislilaca postmoderne. Za razliku od francuske inteligencije, koja je podizala glas protesta, sričući moralne peticije, on se klonio zavodljivog izazova intelektualne moći, zadovoljavajući se puantiranim analizama stvarnosti koje su bivale sve radikalnije kao sušta suprotnost opštem konzensu javnosti u odnosu na rat u Golfu, u odnosu na terorizam i medijalnu dominaciju. Poznat je postao svojim ispitivanjem značaja simboličnih sistema na moderno društvo. "Čovek koji na dan demonstracija sedi i bulji u prazan ekran" – to je metafora kojom je Bodrijar opisivao ljude poznog 20. veka.
Bodrijar je rođen 1929. u Remsu. Na pariskoj Sorboni je studirao germanistiku, prevodio Helderlina i Brehta. Doktorirao je u fahu sociologije kod Kod Žan-Pjer Lefevra delom koje je docnije objavio pod naslovom "Sistem stvari". Komentori njegove disertacije su bili Pjer Burdije i Roland Bart. Disertacija je bila njegovo prvo ispitivanje problema opscenosti modernog društva oličenog u konzumu, koji je ljudima obećavao sreću.
Zaboravite Fukoa
Bodrijarevo osnovno delo "Rekvijem za medije" je neka vrsta "anti-medijalne-teorije". Njegova teorija o "simulaciji" i "simulakrima" opisuje da su "slike postale moćnije od same stvarnosti", što grubo ograničava slobodu. "Hiperrelni svet je zavodljiv i on manipulira konzumente, a zvanično proglašene vrednosti su samo modeli i simulacije". Kao kritičar i teoretičar postmoderne bavio se problemima virtuelnosti, sajberspejsa, simulacije, globalizacije i fundamentalizma, 11. septembrom i medijskim fenomenom "Veliki brat". Do radikalnog obrta je došlo sredinom sedamdesetih godina nakon antropološke studije "Simbolična razmena i smrt", kojom se Bodrijar definitivno odvojio od pariskog intelektualnog miljea.
Njegova knjiga "Zaboravite Fukoa" bila je otvorena provokacija i obračun sa mitovima klasične levice. Nekadašnji marksista javno se podsmevao društveno-političkim utopijama i uverenju, da intelektualci mogu uticati na politiku. To za njega nije značilo povlačenje u kulu od slonovače, već aktivno delovanje. Bio je profesor na univerzitetu u Nanteru, trabantu Pariza. Njegova centralna tema je bila: nehumanost u društva konzuma i njegovih simbola. Virtuelna realnost zavodi i obmanjuje potrošače.
Moda, model, masa i mediji – čine centralni registar njegovih operativnih pojmova. Kritiku konzuma je docnije proširio i na celokupni spektar globalizacije: pojednosatvljenje zakona slobodnog tržišta oličavalo je za Bodrijara suštu suprotnost slobodi, odnosno iluziju. Druga njegova životna tema je bila: virtuelna realnost koju proizvode mediji. "Mediji su postali moćniji od same stvarnosti" pregnantno je glasila njegova generalna optužba. Kruna te Bodrijarove teze sastoji se u tvrđenju da se rat u Golfu uopšte nije zbio odnosno da je to bila virtuelna predstava takozvanog "čistog rata".
U pariskom "Mondu" je posle 11. septembra 2001. pisao: "Svi smo mi tajno sanjali o tom aktu samouništenja". Predmeti njegovih socioloških analiza, polemika, traktata na traktat, pamfleta na pamflet i drugih provokacija su bili diskurs postmodenre i izmena pardigmi epohe u svim fazama njihovog nastanka. "Metafora ustupa pred metastazom ponavljanja jednog te istog. Katastrofa ne znači smrt i kraj, već razulareni i nekontrolisani rast; kraj dijalektičkog poprišta između sile i protivsile je izvestan; "zlo" više ne može biti pobeđeno. "Sistemi se sami regulišu kroz kolapse, viruse, sidu, rak, terorizam". Postmderna je osamdesetih godina postala mondenski pojam i magična opsesija koja je u jednom talasu omađijala evropsku ineteligenciju. Postmoderna je kod Bodrijara značila: civilizacija je prekoračila tačku svog ključanja odnosno sada se nalazi na putu svog hlađenja. Postmoderna stupa na scenu i mnogo što šta se dešava, ali ništa se bitno ne zbiva.
Događaji koji se zbivaju samo su simulacija. U novoj eri, eri postistorije, nema ni istine ni politike. Dok je Niče je još sa "smrću Boga" imao posla, dotle mi, konačno moderni, imamo posla sa "krajem istorije i krajem politike". Šestedeset osma godina je bila još poslednji trzaj istorijskog strujanja, posle koje otpočinje "agonija stvarnosti". Bodrijarova centralna teza glasi: sve je falsifikovano – društvo i njeni modeli, novac i stvari, stvarnost i mediji, slike i tekstovi, istina i angažman, žudnja i seksualnost. Stvarnost je mrtva, mi smo je ubili, glasi njegovo ničeansko "vjeruju" u beskrajnim varijacijama.
Sve je opsena
Otuda se sve njegove knjige čitaju kao rekvijemi. Sve je opsena u formi hiperrealističke semiotike. "Sve je nastalo, manipulisano i određeno kroz artificijelnu inteligenciju i druge mehanizme opsene i obmane". Ono što je nekada stvarnošću nazivano, iščezlo je u nekakv "kao da" – modus egzistencije, u privid i opsenu svemogućih medija, tako da nije više moguće razlikovati realnost od sopstvene simulacije.
Posle pada Berlinskog zida i "povratka istorije" nakon "njene smrti" (Niče, Fukajama), Bodrijar je napravio nagli i radikalni zaokret ka svojoj teoriji izvan simulacije "istine" i "života" odnosno ka staroj supstaci kao korektivu. Naprasno je okrenuo leđa levici i okrenuo novoj desnici. Fundamentalizam je za njega druga strana medalje "bezbožnog Zapada". Reakcionarni prorok je likovao i slavio svoja proročanstva videvši u islamističkom fundamentalizmu frojdovski "povratak potisnutog".
Konzistentnost njegove teorije je bila osporavana. Ima, ipak, "familijarne sličnosti" između njega i Deride, Fukoa, Deliza, Liotara ili Barta. Ona počiva na istovetnoj genaealogiji na galeriji predaka: nemačka filozofija od Hegela do Marksa, Ničea, Huserla i Hajdegera, etnologija Dirkajma, Mosa, Bataja, Levi-Strosa, strukturalistička semiotika, psihoanaliza i nadrealizam. Svaki od mandarina Latinskog kvarta je imao svoju "recepturu" iz tog nasledstva. Bodrijar je od početka radije igrao ulogu lenfant terrible i nastranog usamljenika no mandarina pariske intelektualne scene.
Zoran ANDRIĆ
[objavljeno: 24.03.2007.]
