Izvor: Politika, 17.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stubovi koji ruše evropski krov
Nedavno je objavljena vest o rehabilitaciji prvog Albanca u Srbiji koji je bio "žrtva ideoloških i političkih progona". Sevdail Hiseini osuđen je pre trinaest godina zbog objavljivanja satirične poezije; rehabilitacija je na mestu, i, uprkos izreci "nikad nije kasno", zakasnila je. Još bolje bi bilo da Hiseiniju, kao i mnogim drugim Albancima u Srbiji, nikada nije bila ugrožena sloboda izražavanja. Pogrešne metode "političke borbe" postigle su da je pitanje Kosova eskaliralo u problem svetskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razmera.
Suočavanje Srbije sa vremenima kada vlast sa neistomišljenicima nije vodila dijalog dolazi kasno, ali povećava nadu da je status Kosova i kršenje ljudskih prava tamošnjih Srba moguće rešiti u skladu sa međunarodnim pravom. Svetske sile grade nezavisno Kosovo na ubeđenju da je između Albanaca i Srba nemoguće izgraditi poverenje, zanemarujući činjenicu da je suživot nemoguć ako poverenja nema. Postoji li spremnost obe strane da se suoče sa zabludama i zločinima?
Vratimo se u vreme kada je u Srbiji nikla klica, kako to tumače zapadne diplomate, gubitka "prava na Kosovo". U vreme kada su mitinzi Srba sa Kosova, izazvani kršenjem ljudskih prava, ali i pritiscima srpskog rukovodstva na institucije u Prištini, izazvali osećanje ugroženosti među kosovskim Albancima. Na Kosovu je tih godina udarnički sprovođena Brozova politika koja je ideološki zatirala "albanski separatizam", a maršalovi komunistički trabanti od Triglava do Đevđelije nisu pregovarali sa "iredentom". Temelj "borbe protiv separatizma" bio je posvađan sa savremenim poimanjem ljudskih prava, što je raspirilo težnje kosmetskih Albanaca za otcepljenje i dovelo do aktuelnog stanja.
Represivne mere su pogodile širok krug ljudi a ne samo one koji bi terorizmom ugrozili bezbednost građana. "Diferencijacije", "čistke" na poslu zbog "moralno-političke nepodobnosti", režirani sudski procesi na kojima su "iredentistima" zbog reči i misli izricane drakonske kazne, sve te pregažene metode razmahale su se Kosmetom posle demonstracija na Prištinskom univerzitetu 1981, a mnogi mladi Albanci, među kojima su neki danas lideri na Kosovu, uverili su me u razgovorima koje smo vodili pre gotovo 20 godina da se u tadašnjoj SFRJ ponovila priča o tamnicama kao najboljim "univerzitetima revolucije".
Tada nijednu od tih priča koje su opisivale metodologiju uništavanja ljudskih sudbina, nije objavio nijedan veći medij u Srbiji, iako se raspravljalo o brojnim tabu-temama, a Osma sednica još nije uzela sav danak u demokratiji. Upoznala sam tako 1988. i Šefketa Cakićija, koji je u grupi sa Afrimom Fušo, Bedri Ajetijem i Ismetom Cakićijem bio isprva osuđen na šest, a onda je kazna smanjena na četiri godine zatvora zbog ispisivanja parole "Kosovo republika", "Oslobodite drugove"... Njihova reakcija na osudu potvrdila je upozorenja eksperata da takve sankcije otvaraju još veći jaz i probleme za opstanak Srba na Kosovu, bez ikakvog efekta na one koje bi da "prevaspitaju". Mladići poput Šefketa sanjali su samo kako da posle izdržane robije pobegnu sa Kosova gde više nisu mogli da se zaposle, studiraju, planiraju budućnost. Zatvori su im u međuvremenu postali univerziteti.
"Gotovo pet meseci sam proveo u samici a jednom su me tamo strpali na moj zahtev! Od kuće sam dobio par zanimljivih knjiga, pa sam molio upravu da me daju u samicu, tamo sam u miru mogao da studiram. Uglavnom antičke autore: Platona, Aristotela, Seneku; imao sam i nekoliko knjiga sa područja etike i psihologije, Karla Rodžersa. Za takvo štivo mi je bila potrebna tišina", ispričao je Šefket 23. decembra 1988. Uprkos robiji, podvukao je, nije se odrekao svojih gledišta. Gurnuti na margine društva, žigosani i bez perspektive, mnogi Šefketovi vršnjaci i mentori krenuli su u pravcu gde ih je, spremna, čekala OVK.
S druge strane, Srbi u Prekalama, selu u kome sam videla prve duge cevi kojima su se meštani naoružali kako bi se zaštitili od napada albanskih komšija, nisu glumili strah. Njihovoj sigurnosti nije doprinela "borba protiv separatizma" dirigovana mitinzima, kolonizacijom i "idejnom diferencijacijom". Prorektor Prištinskog univerziteta Muhamet Bicaj pokazao mi je oktobra 1988. spisak 40 potencijalnih studenata koji su iz centrale kom-partije ocenjeni "moralno-politički nepodobnima". Ti kandidati su automatski brisani sa spiska upisanih studenata. Prorektor je takvu praksu smatrao napretkom, jer u prošlosti na univerzitet nisu smeli svi kojima je "iko u porodici zašao u nacionalističke vode, poput brata, majke, oca..." Novina je bila da su vrata obrazovanja zatvarana a školovanje zabranjivano "samo onima koji su ocenjeni neposredno neprimereni".
"Dealbanizacija" Prištinskog univerziteta bila je u suprotnosti sa principima pravne države; u zemljama Evrope je ispisivanje parola, u najgorem slučaju, prekršaj zbog uprljanih zidova. Delikt mišljenja je u SFRJ, a na Kosmetu naročito, kažnjavan drakonskim merama. U Srbiji je tada bilo nemoguće objaviti ono što sam tada napisala u "Mladini" - da kritika režima (pa i verbalno zalaganje za "Kosovo republiku") ukoliko ne poziva na nasilje, ne bi smela da bude označena kao kažnjiva radnja. Srpskom pravosuđu je trebalo narednih 20 godina da dođe do istih zaključaka.
U međuvremenu je, na "poziv ulice", izvršeno sramno hapšenje Azema Vlasija, došlo je do preterane upotrebe vojne i policijske sile na Kosmetu a legitimna borba za prava tamošnjih Srba uprljana je diskriminacijom Albanaca, što je bio oblik "anacionalne" politike komunističkih vlastodržaca. I dok su mitingaši širom Srbije nekažnjeno tražili oružje, demonstracije kosmetskih Albanaca završavane su hapšenjem "kontrarevolucionara", čak i kad su skandirali ispod Titovih slika.
Istorija se ponavlja, uloge su zamenjene - sada albanska većina na Kosovu opet proganja srpsku manjinu, krši njena elementarna ljudska prava, od onemogućavanja slobode kretanja do nepoštovanja upotrebe maternjeg jezika. Srbi su danas na Kosovu zatvoreni u enklave koje liče na samicu, a sarkazam Cakićijevog iskustva je da su takve "samice najbolji univerziteti otpora".
Ono što me zbunjuje jeste ćutanje kosovskih intelektualaca - Škljzena Malićija, Vetona Suroija, Blerima Šalje, Redžepa Ćosje, Zekerie Cane i mnogih drugih sa kojima smo krajem osamdesetih osuđivali pogubne postupke (Miloševićeve) politike. Kada su oni bili proganjani, imali su saveznike u liberalnoj srpskoj javnosti. Sada, kada na Kosmetu život srpske manjine klizi u aparthejd, nespremni su da se odupru nasilju sunarodnika, a Priština odbija dijalog sa Beogradom i, u trenutku kada padaju međe unutar Evrope, zahteva iscrtavanje nove granice, ubeđujući Brisel da su podele pravi stub za evropski krov.
[objavljeno: ]
