Izvor: B92, 25.Sep.2014, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Struka ili stranka
Pre neki dan piscu ovih redaka javio se dotad mu nepoznati vršnjak dr Predrag Božović. Inženjer elektronike i telekomunikacija sa 16 godina radnog iskustva u struci, koji je sve diplome stekao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, požalio se da nije uspeo da se zaposli u Ministarstvu za trgovinu, turizam i telekomunikacije, pošto su na šest različitih konkursa umesto njega neretko birali one sa slabijim kvalifikacijama.
Naravno, trebalo je naći uhlebljenje stranačkim borcima. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << To što neki od njih, primljeni na posao inspektora elektronskih komunikacija, provedoše na osnovnim studijama filozofije skoro 14 dugih godina, a neki na osnovnim studijama mašinstva i punih 18, nije pokolebalo ministra Ljajića i njegove saradnike da im daju prednost u odnosu na inženjera telekomunikacija koji je školske obaveze u roku izvršio. Štaviše, prema ministru i sledbenicima, i sportski menadžer s diplomom BK univerziteta, kvalifikovaniji je od doktora elektrotehnike za projektne aktivnosti u oblasti informacionog društva.
Objašnjenje ove čudne pojave – ili ona u Srbiji, može biti, ne izaziva čuđenje – nalazi se u činjenici da je ministar Ljajić, inače jedan od retkih političara u zemlji o kojem je pisac ovih redaka nekoć pozitivno pisao, napravio pravilnik o sistematizaciji radnih mesta kojim je predviđeno da za oblast elektronskih komunikacija mogu ravnopravno konkurisati inženjeri telekomunikacija i stručnjaci iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. Na taj način je stranačkim vojnicima povećana šansa za zaposlenje u državnoj upravi bez obzira na potencijalnu štetu za javni interes. Velika verovatnoća da ministar Ljajić nije usamljen, tj. da njegove kolege ministri u Vladi Srbije na isti način kroje pravilnike u svojim ministarstvima, ne može utešiti građane koji žive u državi u kojoj moćni političari sistematski ponižavaju struku i diskriminišu stranački neangažovane ljude. Da stvar bude crnja, izgleda da je bilo izdavanja potvrda u kojima se tvrdi da je neko bio zaposlen u ministrovoj stranci duže no što svedoči radna knjižica da bi se namaknuo zakonom predviđeni uslov. Prema tome, radi se o krivičnom delu kao proizvodu bahatosti vlastodržaca.
Naposletku, dok neki istinski doktori nauka ne mogu da privire u državnu upravu, dotle lažni doktori reformišu MUP i upravljaju Beogradom, baš kao i najvećom beogradskom opštinom. Uistinu, nemački izdavač časopisa koji je objavio rad dr Malija obrazovao je komisiju čim je iskazana sumnja u moguće plagiranje, i ona je potvrdila da je naslednik Potemkina plagirao delove doktorata profesora iz Eritreje. Hoće li Univerzitet u Beogradu nešto učiniti povodom ove bruke ili će se i sam obrukati? Hoće li se premijer obračunati sa sramotom njegovih najbližih saradnika – a time i njegovom – koja je prevazišla granice Srbije doprevši i do Nemačke? Kako je moguće da onaj koji je naklonost građana stekao na obećanju bespoštedne borbe protiv korupcije i kriminala, bez obzira na stranačku pripadnost, ne uviđa da neminovno gubi poverenje ne samo građana, već i njegovih „nemačkih prijatelja”, ako bude trpeo nadaleko poznate plagijatore oko sebe? Uzgred, upoznat je premijer i sa slučajem kojim je ovaj članak započet, ali nije pozvao na odgovornost koalicionog partnera. Da li, možda, zbog toga što iste pojave može naći i u svojoj stranci? Da li najveća opoziciona stranka, ma koliko bila mala, može pozvati na odgovornost nekada omiljenog vaterpolistu, a sada prezrenog dr Šapića? Da li se iko čudi što se na savest prozvanih nema rašta apelovati?
Da li društvo u kojem živimo zaista nije svesno da pitanje validnosti naučnih titula nije tek dokona rabota potpisnika ovog članka i njegovih sapatnika? Ili je, možda, uputno da zatvorimo univerzitete, a da oni svim građanima dodele pre toga doktorsku titulu – poželjno iz menadžmenta? Zar je moguće da smo se toliko iskvarili da ne prepoznajemo da tonemo sve dublje i dublje i da se ne možemo oporaviti, ako ne počnemo da cenimo znanje, profesionalnost i pošteni rad? Ako se nestručni primaju u državnu upravu, kako će biti napravljen podsticajan poslovni ambijent? Kako građani mogu verovati državi, ako ovu predstavljaju korumpirani i nestručni „straničari”?
Naposletku, pobeći će iz ove nesrećne zemlje svi koji nešto korisno nauče na ovdašnjim kvalitetnijim fakultetima, ako se žalosno stanje ubrzo i dramatično ne promeni. Potrebno je organizovati kritičku javnost, a to znači da intelektualci i novinari moraju odgovoriti zahtevima poziva, tj. hrabro braniti opšti interes suprotstavljajući se oligarhijskim strukturama politike i krupnog kapitala.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovo Bakić
