Izvor: Politika, 08.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Streljanoj se ni grob ne zna
Velika Mihailović iz sela Banjice ubijena je 1944. godine bez suđenja, a nedavno ju je rehabilitovao Okružni sud u Čačku
Čačak – Okružni sud u Čačku rehabilitovao je Veliku Mihailović (1908–1944) iz Banjice na obroncima Jelice, utvrdivši da je streljana kao žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga. Domaćicu su, pod sumnjom da je četnički jatak, likvidirali predstavnici posleratne vlasti, a vraćanje građanskih prava Velike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mihailović nedavno je zatražila njena ćerka Zorica Stanković (74) iz Beograda. Rešenje je donelo veće Okružnog suda u kojem su bili Radoslav Petrović (predsednik Suda) i sudije Mileta Maslarević i Milan Ćurčić
Krajem 1944. godine grupa četnika je došla u kuću Mihailovića i u tom imućnom domaćinstvu provela samo jednu noć. Za tu tajnu, od svih ukućana, znala je jedino Velika. Ali, sutradan je doznalo i celo selo, jer je na zboru meštana njenom mužu zamereno što Velika nije prijavila dolazak progonjenih četnika.
– U sobi smo bili mama, baba i ja kad se tata vratio sa zbora i počeo da viče na majku što mu nije kazala da su četnici konačili kod nas. Ona se branila da nije smela nikome reći tu tajnu. Iste noći vojska je upala u kuću i povela je na saslušanje. Otac je bio skamenjen, baba i ja smo kukale. Baba je pošla za majkom, ali se brzo vratila jer je vojska sve blokirala. Nikad nismo saznali gde je pokopana, iako je baba plaćala ljude da pronađu njen grob – svedoči za „Politiku” Zorica Stanković.
Velika Mihailović nije upisana u matičnu knjigu umrlih u Banjici, niti Istorijski arhiv u Čačku poseduje podatke o streljanju ove žene. U rešenju o rehabilitaciji stoji, utvrđeno sa sigurnošću, da je „Velika Mihailović lišena slobode krajem 1944. godine bez sudske ili bilo koje odluke nadležnog državnog organa, te da je streljana bez presude i postupka koji bi tome prethodio”.
Mihailovići su bili najbogatija porodica u selu, posedovali su tri dućana i kafanu, sa valjalicom i pomoćnom zgradom na sprat.
– Pošto je mama ubijena otac je odmah pobegao u Beograd, zatim i ja, a baba za mnom, dok je imovina bila konfiskovana. Posle školovanja veoma teško sam se zaposlila i bila redovno pod prismotrom, naročito 1961. godine, kad je održavana Konferencija nesvrstanih država u Beogradu. Nekoliko meseci morala sam svakodnevno, pre polaska na posao, da se javljam u policijsku stanicu – kaže Zorica Stanković.
G. Otašević
[objavljeno: 09.02.2008.]
