Izvor: Politika, 31.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Streljanje odavno mrtvih
Šok za šokom i još jedno razbijanje nemačke iluzije o odvažnosti i visokoj etičnosti njihovih vojnika.
U samo nekoliko dana javnost se suočila sa skandaloznim snimcima iživljavanja nemačkih vojnika nad kostima odavno mrtvih u Avganistanu – na jednom od tih snimaka vidi se pripadnik elitne jedinice dok nišani u jednu lobanju, reprizirajući egzekuciju davno ubijenog nesrećnika – i još skandaloznijim priznanjem visokog nemačkog oficira (pukovnik, psiholog) da je ta "praksa" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već isprobavana – sa srpskim leševima na Kosmetu.
Nemačka medijska i politička javnost se svojevremeno upadljivo glasno i demonstrativno zgražala nad scenama zlostavljanja iračkih robijaša u američkim zatvorima – drastične fotografije iz famoznog Abu Graiba – kvalifikujući to kao nečuveni sadizam osionih i bahatih okupatora.
Bilo je u tim (pre)jakim intonacijama izvesnog prekora. I neskrivene zluradosti koju je podsticala činjenica da se zvanični Berlin odlučno protivio Bušovoj iračkoj ratnoj avanturi. Ali i očiglednog zavaravanja: vladalo je duboko uverenje da se takvo varvarstvo nemačkim vojnicima ne bi moglo dogoditi.
To zavaravanje, kad je reč o nemačkoj uniformi, ima dugu i očigledno žilavu tradiciju. Ono se, jednim delom, i u mentalnoj sferi, prenelo sa Vermahta na Bundesver, iako je, bar bi tako trebalo da bude, nova armija, inače, političkom sintagmom "građana u uniformi", kao svojom demokratskom legitimacijom, napravila radikalan raskid sa Hitlerovom soldateskom.
Decenijama se posle rata, u katarzičnom suočavanju sa sopstvenom krivicom, među Nemcima održavao mit o vojničkoj nevinosti. Niko, dakako, nije sporio da su pripadnici Vermahta ubijali, ali su mnogi, uporno i gotovo fanatično, pokušavali da ih amnestiraju od svakog zločina: to su činili "neki drugi Nemci", esesovci i nacisti.
Sećam se, u to vreme kao stalni dopisnik "Politike" iz Bona, na kakav je otpor, i žučne proteste, nailazila u nemačkim gradovima, i to mnogo vremena posle rata, izložba autentičnih dokumenata koju je organizovao jedan institut iz Hamburga, o zverstvima Vermahta na okupiranim teritorijama, posebno u Rusiji i Srbiji.
I dok su se, u okretanju "novog lista", Nemci trudili da istaknu i obeleže makar i najmanji vid otpora nacističkoj i Hitlerovoj tiraniji, vojnici koji su pred kraj rata pokušali (neuspeo) atentat i puč protiv firera žigosani su dugo kao izdajnici.
U taj kontekst uklapa se i odnos prema dezerterima. Pokušaj da se njihov čin, i najčešće tragične sudbine, uklopi makar simbolično u slabašni front otpora nacizmu, nikad nije uspeo. Oni su, jednostavno, bili i ostali – kukavice, bez ikakvih prava i priznanja. Porodice okorelih nacista su mogle da primaju penzije, njihove ne.
Veliki broj gradova odbio je, samo pre desetak godina, da makar nakratko na jednom od njihovih trgova, bude izložena "skica" spomenika dezerteru – u stiroporu je izrezana "praznina" u obliku ljudske siluete – po idejnom rešenju vajara koji je bio – Turčin!
U aktuelnim šokovima iz Avganistana i sa Kosmeta uočljiva je ovoga puta, uprkos pokušajima bagatelisanja sadističkog skrnavljenja mrtvih, kao neozbiljne šale i mangupluka, i neprihvatljive, ali shvatljive posledice stresa, energična osuda ovih nedela koju su demonstrirali nemački zvaničnici – od ministra odbrane do kancelarke.
U suočavanju sa "velikom sramotom za Bundesver i ugled Nemačke", iz dva skandalozna slučaja, onog avganistanskog i onog kosmetskog, izvlače se, bar u dosadašnjim reagovanjima, različiti politički potezi. I politike.
Iz straha od osvete, komandi nemačkih snaga u Avganistanu promptno je naloženo da uspostavi dijalog sa tamošnjim verskim vođama i objasni kako u svakom narodu "ima ludaka". Kancelarka Angela Merkel je molila Avganistance za oproštaj uz čvrsto uveravanje da se ono što se dogodilo "više nikada neće ponoviti".
Simptomatično je da sličnog, ili bilo kakvog, reagovanja zvaničnika u Berlinu na skrnavljenje "svežih srpskih leševa" (opis iz jednog nemačkog lista), bar do ovoga časa, nema.
Teško mi je da poverujem kako strah (u avganistanskom slučaju) diktira politiku tako moćne zemlje. A ne bih da poverujem da se "šegačenje sa srpskim kostima" na Kosmetu i "ispostavljanje računa srpskim zlotvorima" (!), predstavlja nastavljanjem onog "humanizma", koji je ovde ispisivan i nemačkim bombama 1999.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 31.10.2006.]
