Izvor: Politika, 24.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strategijski ciljevi odbrane
Ministarstvo odbrane je javnosti učinilo dostupnim tekst Nacrta strategijskog pregleda odbrane Republike Srbije i dalo ga na javnu raspravu. Rad na ovom dokumentu započet je pre više od godinu dana, a očigledno se do njega nije lako došlo. Osnovni problem bio je nedefinisanost državne zajednice, koji je silom prilika rešen. Bilo je i drugih problema: u delu javnosti stvoreno je uverenje da nam vojska i nije potrebna, poznat je konzervatizam dela vojnog kadra i sl. Ipak, uz određene kompromise, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovaj važan dokument je završen.
Opšti utisak nakon prvog čitanja jeste da je - realan. Iako je veličina Vojske minimalna, na donjoj granici dovoljnog, to nije ono što treba da brine. Nešto drugo je mnogo važnije. Ovde se ne radi o tome da Vojska neće ostvariti ono što je zacrtano nego da država i kad nešto obeća i usvoji ume da ne ispuni.
Generalno i pojednostavljeno rečeno, da bi se vodio rat (koristila oružana sila) potrebni su: dobra strategija, saveznici, pare i vojska. Da biste ušli u bilo kakav oružani sukob s izgledima na uspeh morate imati sve ovo. Najbolji dokaz za pomenutu tvrdnju jeste 1999. godina. Ušli smo u sukob praktično bez strategije, para i saveznika, samo s Vojskom. Da nam se 1999. godina ne bi ponovila, država i političari moraju obezbediti saveznike, novac i definisati jasnu i sprovodljivu strategiju. Reforma sistema odbrane nije samo reforma Vojske i Ministarstva odbrane već i promena odnosa države prema Vojsci.
Naivno je verovanje da će unutrašnje napetosti koje zahtevaju oružano delovanje (terorizam, pobune ilegalnih oružanih grupa, nacionalni i verski ekstremizam i sl.) rešiti samo policija. Bez obzira na to koliko to nekome loše zvučalo, vojska je značajan element odvraćanja i suzbijanja unutrašnjih oružanih i drugih ekstremizama. Dodajmo tome i opasnosti u slučaju raznih prirodnih katastrofa i industrijskih nesreća. Vojska nije opasnost po demokratiju ako se njome upravlja u interesu građana i države, a ne partije(a) na vlasti.
Savezništvo je interes. Ne treba imati predrasude ni prema kome, pa ni prema NATO-u, ali ni prema drugima (Kina, Rusija, susedne države). Treba voditi računa da taj odnos, po meri snage i moći, bude ipak dvostran. Da daš, ali i da dobiješ. Političari moraju obezbediti da dobijamo saveznike.
Treći, možda najvažniji, činilac za dobro organizovanje i funkcionisanje sistema odbrane jesu, prosto rečeno, pare. Država siromašna, privreda se tek oporavlja, a svi traže pare od njih. Kako naći novac za Vojsku? Odgovor je poznat - iz viškova "vojne" imovine, ali i racionalizacijom državne administracije i preraspodelom budžeta. Vojska mora da dobije "živ" novac za reforme, i to što pre, a država neka se namiruje od prodaje pomenutih viškova imovine.
Da bi privukla ljude da se prijave u profesionalnu vojsku država mora da jasno definiše šta traži i šta daje. Ne sme više da obmanjuje ni sadašnje ni buduće profesionalne vojnike. Do sada je država "govorila" (kroz zakone): dobićeš stan, a ne dobiješ ga; plata je najmanje tri do pet prosečnih plata u privredi, a nije; penzija je 85 odsto plate, a nije. Svakome ko hoće da bude profesionalni vojnik mora biti jasno kolika mu je plata, kolika će mu biti penzija i posebno šta mora uraditi da je zasluži. To što se za Vojnu akademiju prijavilo svega 25 kandidata od kojih samo tri zadovoljavaju uslove - sramota je države, ne Vojske.
Savremena profesionalna vojska ne ratuje samo zbog dobre plate. Plate u armijama NATO-a su, suprotno uverenju mnogih naših vojnika, relativno skromne. Tamo država od vojnika mnogo traži, ali i daje osim plate i: smeštaj (skroman), obrazovanje, prekvalifikaciju kod odlaska bez prava na penziju, pristojnu otpremninu, a neke i prioritet prijema u druge državne službe (policiju, carinu). U većini tih zemalja penzije su najjači mamac. U odnosu na civilne one su vrlo solidne.
Srpska vojska je početkom 20. veka u organizacionom smislu bila moderna vojska. Bolja od Turske i Austrougarske. Zato ih je i pobedila. Država je ulagala u njenu modernizaciju, obuku ljudi, opremu i infrastrukturu. I FNRJ je sredinom pedesetih godina reorganizovala JNA tako da je organizaciono bila vrlo slična tadašnjim armijama NATO-a. Imamo i loša iskustva Jugoslavije iz osamdesetih i devedesetih godina minulog veka. Vreme je da na tim iskustvima i s jasnom vizijom budućnosti i mi napravimo korak napred.
Magistar vojnih nauka, pukovnik u penziji
Dragoljub Jevđović
[objavljeno: 24.08.2006.]
