Izvor: Politika, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strategije preživljavanja
Jaka suša, poskupljenje hrane i struje, kao i javni poziv predsednika Republike vladi da preduzme mere za zaštitu standarda ekonomski najugroženijih kategorija stanovništva ponovo su skrenuli pažnju javnosti na problem siromaštva u Srbiji. Zašto kod nas i malo povećanje inflacije rizik siromaštva pretvara u svakodnevicu?
Prema zvaničnim podacima vlade, linija siromaštva u 2006. godini je bila definisana na 6.221 dinar potrošnje mesečno po članu domaćinstva. Stopa siromaštva je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bila 8,8 odsto. Prema ovim merilima, situacija sa siromaštvom u Srbiji je bolja nego u većini zemalja u okruženju. Međutim, ono što pruža odgovor na naše pitanje je konstatacija da postoji visoka koncentracija domaćinstava odmah iznad linije siromaštva. Sasvim malo pomeranje te linije bi stopu siromaštva uvećalo za preko dva puta.
Javnost u Srbiji gleda na vladine mere za smanjenje siromaštva kroz niz makro pokazatelja (stopa siromaštva, broj zaposlenih i nezaposlenih, nivo obrazovanja, socijalna pomoć, zdravlje nacije itd.). Ove mere su, bez sumnje, kreirane sa mnogo pažnje i stručnog znanja i neke od njih su usmerene na aktiviranje radno sposobnih građana, a neke na podršku manje sposobnima. Ipak, one su samo deo realnog svakodnevnog okruženja u kojem desetine hiljada siromašnih domaćinstava nastoje da se ponašaju tako da izbegnu glad i siromaštvo.
Svakako najugroženiju grupu među siromašnima u Srbiji čine staračka samačka ili dvočlana domaćinstva koja žive na selu. Reč je o osobama sa niskim ljudskim i socijalnim kapitalom (slabo obrazovanje, starost, udaljenost od institucija, zajednice i neposrednog porodičnog okruženja). Ovakvih domaćinstava među siromašnima je čak jedna trećina. Ona imaju minimalne izdatke na ishranu, ne idu na godišnji odmor, koriste samo najnužnija sredstva za higijenu i ne obnavljaju svoju garderobu. Što se prihoda tiče, nijedno od najugroženijih domaćinstava nema redovan prihod od zaposlenja. Iako sva žive na selu, svega šest odsto zarađuje od prodaje poljoprivrednih proizvoda. Osim toga, osam odsto prima socijalnu pomoć, isti procenat dobija povremenu finansijsku pomoć od rođaka ili prijatelja, i 68 odsto prima penziju.
Od najugroženijih domaćinstava 87 odsto su nikako ili slabo socijalno umrežena. Kao što je i logično očekivati za njihovu starosnu dob i ekonomski status, i ako mogu da dobiju nekakvu pomoć od rođaka ili prijatelja najčešće su u pitanju pristup zdravstvenim ustanovama, novčana pozajmica i emotivna podrška. Kod druge dve trećine siromašnih, kod kojih ima više urbanih domaćinstava sa mlađim članovima koji mogu biti aktivni na tržištu rada, slika je drugačija: ne znatno viši, ali raznovrsniji prihodi, nešto bolja socijalna umreženost i veća aktivnost na tržištu rada, mimo naturalne proizvodnje. U istraživanjima socio-ekonomskih strategija domaćinstava u Srbiji, koje već osam godina sprovodim u saradnji sa koleginicom Marijom Babović, našao sam da je potrošnja i u ovom segmentu siromašnih domaćinstava veoma niska, a prihodi niski ili veoma niski. Struktura prihoda ovih domaćinstava je nešto drugačija nego kod prethodno opisane grupe: manje je penzija, više socijalne pomoći (pre svega novčanih dodataka za decu), a više prihoda se ostvaruje iz redovnog i povremenog zaposlenja. Ova grupa vrši manji pritisak na budžet i više stiče na tržištu rada, kroz redovne ili povremene prihode.
Kao i kod prethodno opisane grupe i u ovom slučaju konstatujem izuzetno nisku socijalnu umreženost. Socijalna mreža ovih domaćinstava nije gušća nego kod domaćinstava za koja sam zbog starosti i prostorne izolovanosti i očekivao jaku socijalnu izolaciju. Samo je funkcija socijalne mreže domaćinstava iz druge grupe malo drugačija, jer su, s obzirom na strukturu grupe, nešto češće usmerena na tržište rada, a nešto ređe na zdravstvene ustanove.
Što se radne aktivnosti tiče, iz ove grupe siromašnih domaćinstava 44 odsto nema ni jednog redovno zaposlenog člana. U njima dominiraju penzioneri, domaćice i nezaposleni. U oko 35 odsto slučajeva, ova domaćinstva su aktivna na neformalnom tržištu rada - u slabo plaćenim poslovima koji ne traže kvalifikaciju. Osim toga, ova domaćinstva obezbeđuju deo potreba u hrani i uslugama sopstvenim radom u domaćinstvu.
Kod siromašnih domaćinstava koja imaju formalno zaposlene članove, najčešće se radi o poljoprivrednicima ili nekvalifikovanim i niskokvalifikovanim radnicima. Osim toga, ovi zaposleni članovi najčešće žive u domaćinstvu sa penzionerom, domaćicom ili nezaposlenim, što dodatno otežava njihovu ekonomsku poziciju.
Samopomoć se kod ove grupe domaćinstava ogleda u proizvodnji hrane i pića za sopstvene potrebe koju upražnjava 40 odsto domaćinstava, u samostalnom krečenju i popravci instalacija i aparata u kući kod 55 procenata, proizvodnji odevnih predmeta kod 56 i čuvanju dece ili nezi starih i bolesnih kod 54 odsto domaćinstava.
Možemo, dakle, zaključiti da se trećina najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji nalazi u situaciji velike ekonomske uskraćenosti i izrazite socijalne izolovanosti.
Za podgrupu od dve trećine siromašnih domaćinstava, koja nisu samačka ili staračka ruralna, može se zaključiti da živi u velikoj ekonomskoj oskudici i vidnoj socijalnoj izolovanosti. Ipak, njihova ukupna situacija nudi bolje šanse, jer su članovi ovih domaćinstava radno aktivniji. Na žalost, za skoro polovinu njih ta aktivnost se svodi na neformalno tržište i proizvodnju i usluge za sopstvene potrebe.
Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
[objavljeno: ]
