Izvor: Politika, 25.Dec.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strategija i ograničenja
Priliv stranih direktnih investicija neće sam od sebe da se intenzivira samo zbog toga što je urađena i ozvaničena izvesna, makar i najdopadljivije oblikovana, strategija privrednog razvoja
Trenutno su u toku dve upadljive kampanje za izradu i društvenu verifikaciju dugoročno usmerenih strategija – jedna u kojoj vodeću ulogu ima SANU, a druga koju je nešto ranije pod nazivom Nacrt strategije reindustrijalizacije Srbije pokrenuo Nacionalni savet za privredni oporavak.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Zemlja Srbija ne oskudeva u strategijama; za poslednjih dvanaestak godina ozvaničeno ih je na republičkom nivou više od sto – trenutno je u opticaju broj od 107 – a tome valja dodati još više od 200 obnarodovanih na pokrajinskom i lokalnom nivou. Još se nije dalo čuti da je bilo koja od tih strategija u bilo kom obliku bila društveno korisna. Čini se da je daleko preovlađujuće mišljenje da su te strategije uglavnom štetne. O šteti se povodom njih govori zbog toga što je njihova izrada dosta koštala, ali ne i zbog uticaja na praktičnu ekonomsku politiku; taj uticaj je, naime, izostao.
Dosadašnji razvoj privrede u Srbiji bio je neuspešan. Taj neuspeh se proteže dugo u prošlost; reč je o nekih petnaestak godina, a može se bez osobitih kvalifikacija govoriti i o dužim razdobljima.
Neuspešan je i s obzirom na relativno obilan priliv dodatnih sredstava iz inostranstva, koji je trebalo, a nije, da poveća investicioni potencijal ove privrede. Ako pretenduje da bude racionalno postavljena i analitički konzistentna, strategija mora argumentovano da odgovori na pitanje činilaca koji su produkovali taj neuspeli razvitak, a posebno na pitanje načina na koji će ti činioci biti otklonjeni ili u svom delovanju preokrenuti.
Ogroman je rizik – a zapravo svi su izgledi – da izvan obzorja i akcionog radijusa strategije ostane ono što je u krajnjoj liniji deformisalo, a najzad i blokiralo dosadašnji razvoj. To je nedovoljna operativna efikasnost celokupne državne uprave i javne administracije, feudalno segmentiran sistem upravljanja koji čak nije dozvoljavao ni postavljanje racionalnih, društveno opravdanih ciljeva, a potom i glomazne, u akcionom smislu nedovoljno sposobne koalicione vlade s mnoštvom izukrštanih partikularnih interesa koji su se u njenim akcijama nametali kao teška, nesavladiva ograničenja.
Nema smisla razvijati strategiju u jednom institucionalnom okruženju koje, kad je reč o instrumentima razvojne politike, karakteriše prava regulativna pustoš. Sa kojim bi to instrumentima i privrednosistemskim ustrojstvima arhitekte strategija krenuli u njihovu realizaciju?
Dalje krupno, bezmalo neotklonjivo ograničenje jeste nedostatak akumulacije. Ako je jasno da bez akumulacije nema razvoja, trebalo bi automatski da sledi da u nedostatku akumulacije gubi smisao svaka rasprava o razvojnoj strategiji. Svetsko iskustvo pokazuje da je strana akumulacija u nekim epizodama razvoja bila korisna kao dopunski činilac razvoja, ali nijedna zemlja nije mogla uspešno da se razvije bez vlastite akumulacije. Srbija je jedna od vrlo retkih zemalja bez domaće akumulacije, to jest takva u kojoj je domaća akumulacija tokom poslednjih dvanaestak godina bila, iz godine u godinu, negativna. Do tog zaključka lako se dolazi ako se domaća akumulacija jednostavno izračuna kao razlika između statistički registrovanih investicija i ovdašnjeg hroničnog deficita u spoljnotrgovinskom bilansu. Investicije su se finansirale, a to je i dalje slučaj, iz resursnih priliva iz inostranstva: donacija, doznaka, stranih direktnih investicija, javnog i privatnog spoljnog zaduživanja, reprogramiranja i oprosta dugova, kao i priliva po osnovu privatizacije.
Ne ulazeći u detaljnija obrazlaganja, neki od tih priliva praktično su okončani i presahli, drugi su na putu da se to dogodi, a treći su pod teškim velom neizvesnosti sa mogućnošću da znatno opadnu u odnosu na intenzitet dosadašnjih tokova. Zbog prilagođenosti potrošnje i životnog standarda nivou koji je znatno iznad naših proizvodnih mogućnosti, domaća akumulacija će teško moći da bude pokrenuta. Strani izvori su pod velikim znakom pitanja, pored ostalog i zato što su mogućnosti daljeg zaduživanja opadajuća funkcija stepena aktuelne zaduženosti, ali i brzine sa kojom se spoljni dug povećavao tokom skorašnjih godina. Potencijalni kreditori su sve više zabrinuti i nepoverljivi.
Trebalo bi da bude van svake sumnje da priliv stranih direktnih investicija neće sam od sebe da se intenzivira samo zbog toga što je urađena i ozvaničena izvesna, makar i najdopadljivije oblikovana, strategija privrednog razvoja. Troškovi zaduživanja takođe brzo rastu, sa izgledima da se uvećaju toliko da se pretvore u signal bliske krize dugova i opšte finansijske krize, pa da nam se već zbog toga svetsko finansijsko tržište doslovno zatvori.
Prof. univerziteta, saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić” Alfa univerziteta, Novi Beograd
Sutra: Tračak nade za preokret
Ljubomir Madžar
objavljeno: 25.12.2013.
