Izvor: Politika, 10.Nov.2013, 11:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranke ili politički karteli
Kada se očekivalo da će Vuk Jeremić nastaviti politički život ili u nekoj od postojećih partija ili u novoj čiji bi lider bio, on se odlučio da osnuje Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, instituciju koja je bliža institutu ili nevladinoj organizaciji nego političkoj partiji, iako su mu, kako je rekao, ambicije da deluje u političkom životu.
Poslednjih godina na političkoj sceni nema novih stranaka sa novim političarima. Teško se može reći da su pojedinci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su napuštali svoje matične stranke, kako kažu, nezadovoljni njihovom politikom, ali verovatno i svojim statusom u stranci – novi na političkoj sceni. S druge strane, mnogi birači su razočarani celim političkim establišmentom i žele nova lica za koja bi glasali, ali ona se ne pojavljuju. Zašto u Srbiji nema novih političara i stranaka sa novim idejama?
Miodrag Radojević, politički analitičar, kaže da se pojavljuju takozvane nove stranke i novi političari, ali da je opšti utisak da usporena unutrašnja dinamika političkog života dovodi i do toga da nema svežih političkih ideja kao odgovora na strukturnu, ne samo ekonomsku krizu u našem društvu. „Takvo stanje posledica je suženog prostora političke participacije i podređenosti civilnog društva političkim strankama. Partije su monopolizovale politički život. Politička debata vodi se između lidera stranaka, oni nameću teme i njima nije potrebna podrška ili saradnja sa civilnim društvom. Recimo, raspravu o genetski modifikovanoj hrani, jer je i to jedna od najvažnijih tema, baciće u senku slučaj sa sportskim vandalizmom. A sportski vandalizam se periodično ponavlja, jer upravo stranke rado koketiraju s navijačkim udruženjima. Tako stari problemi ne dozvoljavaju da se bavimo novim temama, da otvorimo dijalog o ekološkim problemima.”
Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da se ni u drugim zemljama, i u okruženju, ne pojavljuju nove stranke i političari, ali da je veći problem taj što nema novih ideja. „Sve stranke se slažu oko četiri-pet tačaka i onda se ljudi opredeljuju prema simpatijama.” Vuletić kaže i da kada se pojavi neko lice koje odskače, pravi svoju stranku. Međutim, za novu stranku je potrebno mnogo novca, a ako bi neko dao novac, onda ta stranka ne bi dugo bila nova. Potrebna je i infrastruktura i ozbiljna organizacija, stranački rad je težak. „Postoje dva suprotstavljena principa. Ako okupite više kvalitetnih ljudi, oni će imati potrebu za samostalnošću. Kod nas je teško videti nekog samostalnog, taj se onda ili ne pojavljuje ili govori u ime lidera. Hijerarhija naših stranaka ne dopušta mnogo slobode. U Srbiji od prvog čoveka u stranci zavisi sve. Većina naših stranaka imale su svojih pet minuta, a onda su opstajale, ali one teško mogu da propadnu jer su umrežene. Od novog postoji strah, jer svaka nova figura donosi neizvesnost. Zato bi morala da bude proverena ili poznata odranije, da ima harizmu i da uđe u parlament.”
I Radojević kaže da se najvažnije političke odluke donose na osnovu trgovine, a ulazak u političku arenu je strogo kontrolisan. „Ključeve moći čuva odabrana gomila koja okružuje lidere i njihovi kerberi u vidu tabloidnih medija, kao i određeni vaninstitucionalni centri moći, jer su partije manje-više preduzeća s akcionarskim ulogom. U toj hijerarhijskoj strukturi vlada beskompromisna borba za moć. S druge strane, poučeni i prethodnim iskustvima, pojedinci i organizacije pribojavaju se kompromitovanja ako se isuviše približe političkim strukturama, jer je vlast u Srbiji poput meduze. Kod građana je stvoren utisak da je bavljenje politikom nečastan posao, u koji pojedinci ulaze iz interesa, da bi, primera radi, dobili povoljan kredit ili zaposlili najbliže. Izlaz iz ćorsokaka je promena opšteg ambijenta, podizanja nivoa političke participacije i političke kulture. Za sada, takvu potrebu ne prepoznaju ni vlast ni opozicija.”
Đorđe Vukadinović, glavni urednik „Nove srpske političke misli”, kaže da se na sceni vrti dvadesetak istih, s tim što sada nekadašnji podmladak iz drugog i trećeg ešalona vodi glavnu reč. On kaže da ima promena, ali ne i novina, i plastično objašnjava da naša politička scena funkcioniše po principu političkih kartela sa elementima polukriminalnog klana, gde se zna koji je čiji zabran i ko ima monopol nad kojim temama i nad kojim segmentom biračkog tela. „Ali, kao i u drugim sličnim situacijama, tu dolazi do sukoba i ulaska u tuđi zabran, i ratova koji se završe primirjima i novom preraspodelom moći. U svom tom sukobu, koji je stvaran, oni se ponašaju kao kockarska društva koja ne puštaju nikog drugog za sto, a ako ga i puste, to se retko događa, jer ne žele sebi da prave konkurenciju. Oni imaju zajednički interes da ne puštaju nove. Iako se čini da na političkoj sceni ima prostora, on je realno manji nego što izgleda, ali se novi ipak sprečavaju da uđu u njega zbog konkurencije.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 10.11.2013.
