Izvor: Blic, 13.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranački plen
Demokratska stranka Amerike razvija svoje partijske mitove na Džefersonu, Vilsonu i Ruzveltu, a tamošnji republikanci tvrde da su „grand old party" i drže se u mitološkom tkanju Abrahama Linkolna. Državni okvir njihovog delovanja striktno je omeđen zakonom i tu nema mesta promociji stranačkih mitova i članova. Slično je i u drugim zemljama gde su se odomaćili pojmovi „izbori", „glasanje", „smenjivost", „parlament"... Naša politička scena je daleko od uređenosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a konstruktivnog ukazivanja na istoriju i tradiciju ovdašnjih partija jednostavno nema. Većina običnog sveta misli da je interes najtipičniji i najsnažniji mit svake naše partije.
Da li je važnija stranačka pripadnost ili stručnost? Prosečan glasač najčešće će odgovoriti da je lojalnost stranci preduslov ili makar veoma važan uslov za profesionalnu i ličnu promociju. Groteskno je koliko traju dogovori povodom podele upravljačkih i nekih drugih važnih mesta i pozicija u javnim preduzećima. Zašto je to tako? Jednostavno, partije misle i mogu da javna preduzeća tretiraju kao „izborni plen". Kome će pripasti NIS, kome EPS? Licitira se imenima, objašnjava se ko uživa čije poverenje, zašto je neko stranački adut i sve tako redom.
Oni koji su stručni, prinuđeni su da kroz karijeru „plivaju vezanih ruku", a oni koji pripadaju ne moraju uopšte ni da plivaju. Sve će to stranka srediti, uzeti i podeliti. Nažalost, birači ne mogu efikasno i konsekventno da kazne takvu praksu, iako je u svim partijama mnogo, mnogo manje ljudi nego što ih je izvan stranaka. Možda, ipak, jednog dana...
