Izvor: Politika, 24.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od zaborava
Ima kod ove spisateljice, koja je rođena pre tačno 130 godina, nekog i materijalnog i čulnog straha čoveka od budućeg neživota i nestajanja
Budimo hrabri u promenama kakve god da dođu.(...) Nije lako biti mali narod, ni u Finskoj, ni u Norvškoj, ni u Srbiji. Mali smo i sami smo. (...) Strani svet i strani političari obično nemaju nikakvo, ili imaju slabo znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju, iz posebnih političkih razloga prikazuju Balkan kao razbijen brod, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još i dalje ljulja bura nesloge, netrpeljivosti, i koji neminovno mora da drži neko spolja, da ne potone. Stran svet zato ističe uvek kao problem Balkana samo problem pojedine države balkanske".
Ovo nisu misli nekog poznatog stranog ili našeg politikolaga izrečene ovih dana, nego su to izvodi iz tekstova naše mudre Isidore Sekulić (1877–1958) koje je napisala još u mladosti. Rođena u Mošarinu u Bačkoj, Isidora je detinjstvo provela u Zemunu gde joj je otac Danilo izdavao pasoše Austrougarske za prelazak preko Save i Dunava u Srbiju. U Beograd je došla 1909. i tu za vreme Drugog balkanskog rata objavila knjigu "Saputnici".
Sa mužem Poljakom Emilom Stremickim, sve do njegove rane smrti živela je u Oslu, odakle je 1914. donela knjigu "Pismo iz Norveške". Bila je 34 godine profesor matematike i prirodnih nauka u ženskim višim školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a doktorirala je 1922. u Berlinu. Do početka Drugog svetskog rata objavila je desetak dela među kojima su roman "Đakon Bogorodičine crkve" (1919), stotinak eseja o stvaralaštvu naših i svetskih pisaca, kapitalnu zbirku priča "Hronika palanačkog groblja" (1940), "Njegošu, knjiga duboke odanosti" (1951).
Isposnički život
Februara 1939. kao prva žena primljena je u Kraljevsku srpsku akademiju nauka. Živela je veoma skromno, gotovo isposnički. Bila je spremna da dane provede u pisanju, prevođenju i čitanju uz komad hleba i čašu vode. Prema svedočenju akademika dr Dejana Medakovića, koji je često Isidoru obilazio, ona je odbila da primi novac koji joj je Broz poslao. Maršal joj je po vojnom kuriru poslao štof za kaput i kovertu punu para. Odbivši novac, po vojniku je maršalu poručila kako ona nikada ne uzima novac koji nije zaradila. A štof je dala testerašu Albancu koju je verno služio do smrti. Za vreme okupacije odbila je da potpiše, kao što su to odbili i književnik Ivo Andrić i helenista dr Miloš N. Đurić povelju o saradnji sa nemačkim vlastima.
U "Uspomenama" (1915) u kojima je pisala i o povlačenju srpske vojske preko Albanije, zabeleženo je: "Ostavljajući otadžbinu, vojska je pretvorena u narod, a narod se pretvorio u zbeg". U "Pismima iz Norveške" s podnaslovom "O zakonima ravnoteže" ona je ustvrdila: "U tim pravilima ima surova disciplina – rad, siromaštvo, ćutanje". Pisala je mnogo i u ondašnjim ilustrovanim žurnalima, ali i tiražnim listovima, uvek na svoj način, ne poštujući ukuse (ne)obrazovanih čitalaca.
Godine 1932, tadašnjem reporteru dnevnika "Vreme", romansijeru Milošu Crnjanskom, na njegovo pitanje da li je srećna u samoći, Isidora je odgovorila: "Ne, gospodine, nego u samilosti i ljubavi u porodici. Kuća je, inače, najjače mesto slobode čovekove. Van nje ni za ženu sreće nema".
Junaci "Hronike palanačkog groblja" u mladosti su snažne osobe koje postepeno tokom vremena postaju brodolomnici promašenih života. Svi oni su sahranjeni na grobljima (Zemunskom i Topčiderskom) čija obeležja s vremenom nestaju. Njen otac Danilo sahranjen je na prvom, a mnogo kasnije spisateljica na drugom groblju. Tim povodom ona je zapisala: "Nas dvoje, iako još mladi oboje, uočavali smo letopise naših gradića, sela i groblja. Valjda pod slutnjom da ćemo i mi u trećoj generaciji civilizovane porodice, a u drugoj školovani ljudi, zatrti se".
I zaista, veći deo svog života Isidora je bila sama: "Ja sam poslednja, govorila je ona, nikoga nemam od moje porodice. Svi mi što dođemo iz sela u grad, stignemo najviše do treće generacije. Onda nas nestane. I ništa ne ostane za nama. Niko. Sve je pomrlo, samo grobovi i kamenje".
Pesnik Miodrag Pavlović, koji je bio jedan od priređivača njenih sabranih dela napisao je da je ova knjiga, bez obzira što je autorka uzela suviše malo primera da iznese velike istine, delo pravog majstora pripovedanja, dokument, memoar i kreacija u isti mah".
Čitava filozofija ove spisateljice obrađuje temu zaborava posle smrti. Čak i glavni junak priče "Kosta Zemljotres" iz "Hronike", misli da "nije sramota biti poražen, ako je čovek učinio sve da zasluži pobedu". Kniževnica Svetlana Velmar Janković svojevremeno je zapisala: "Čini nam se da nijedan on naših pisaca novijega vremena nije tako bolno i duboko voleo život kao Isidora Sekulić, a kao da se nijedan sa više ozbiljnosti nije bavio mišlju o smrti".
Moćni kao bogovi
Još tačnije u prirodi doživljaja smrti i prolaznosti, inače prevashodno metafizičkog, ima kod Isidore nečeg gotovo materijalnog i čulnog, dodaje gospođa Velmar. To je strah tela od budućeg neživota i nestajanja. Na stranicama "Saputnika" ovaj strah, odgurkivan i potiskivan, neprekidno je prisutan iako u različitim vidovima: sad je elementaran, nagonski strah za život; sad je jako osećanje očajanja i bola nad tragičnom ljudskom nemoći: sad je rezignirana misao rođena u trenucima smirenog i teškog saznanja.
Prema mišljenju dr Miroslava Egerića u "Hronici" se ne vidi odgovor na pitanje zbog čega nestaju moćne porodične loze, ali je proces tragičnog propadanja tih porodica naslikan upečatljivo i znalački. Smrt junaka nije u ovoj knjizi tuđa, nego svoja. U "hronici groblja" smrt korača vidnjivim korakom. A kritičar Jovan Krešić smatra da se junaci Isidore Sekulić i njihove sudbine, kreću po putanji koju su im unapred odredili elementi što su izvan njihove moći, a to su zemlja, podneblje, tradicija, nasleđe krvi i dobra i zla u njoj.
Volela je Isidora javno da se ispoveda i o svom spisateljskom zanatu. Tako je jednom prilikom rekla: "Mi što pišemo moćni smo kao bogovi, stvaramo život koji nije život, a stvarniji je život od pravoga života. Naš rad zahteva sažimanje i pajačavanje života deset puta, sto puta, da bi ono što dajemo delovalo kao život i bilo pravi život. Za to treba imati hrabrosti, uostalom za sve treba imati hrabrosti, za život, za ljubav i stvaranje. Najgore je biti mlad i biti mudar. Treba stvarati, treba stvoriti ono što nemaš. Treba stvarati svet, treba mnogo raditi, ali treba dati ponekad i oduške koje će da održe čoveka, da ga ne ubije beda, ne dotuče, ne unizi i ne svede na nečoveštvo".
Dušan STANKOVIĆ
[objavljeno: 24.02.2007.]
