Izvor: Blic, 22.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah je koristan
Strah je koristan
Čudovišta koja se kriju ispod kreveta, vampiri iz filmova i veštice iz bajki, strašne životinje... svi ti rani strahovi pomažu detetu da odraste, kaže dečji psihijatar dr Stefan Klerže. Bebe, objašnjava on, već sa tri meseca počinju da se plaše da ostanu same u sobi, da će biti odvojene od roditelja, plaše se buke... Kako rastu, tako se i njihovi strahovi umnožavaju i razvijaju. Neki strahovi se pojavljuju zbog nekog konkretnog događaja, drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posle gledanja nekog filma, košmara... Oni vremenom nestaju... ali samo zato da bi ustupili mesto novim strahovima.
- Kad su sasvim mala, deca se plaše onoga što još uvek ne poznaju dovoljno. Između treće i sedme godine imaju vrlo bujnu maštu i često im je teško da razluče stvarnost od imaginarnog sveta. Tako, na primer, veruju u postojanje duhova, veštica, čudovišta... - nabraja dr Klerže. - Već u uzrastu od tri godine dete sebi postavlja mnogobrojna pitanja. Pitanje 'zašto?', koje neprestano ponavlja, nije odraz samo njegove znatiželje, već i straha od sveta koji ga okružuje.
Sa četiri godine dete se još uvek plaši mraka, čudovišta, strašnih životinja, odvajanja od roditelja... Oko pete godine imaginarni svet polako počinje da se povlači pred stvarnošću i strahovi postaju 'realniji'. Čudovišta ustupaju mesto insektima, strahu od vode... Ostaje, međutim, najvažiniji od svih strahova, koji se javlja u različitim oblicima - dete se plaši da će se izgubiti i da će izgubiti one koje voli.
- Savlađujući svoje strahove, dete stiče samopouzdanje i najvažnije je da roditelji to shvate - kaže dr Stefan Klerže. - Sva deca imaju iskustva sa strahovima, bez obzira kakva je njihova reakcija na njih, a ona može da ide od blage uznemirenosti do ozbiljne prestrašenosti. U svakom slučaju, strahovi su sastavni deo normalnog razvoja deteta. Pošto mu ukazuju na određenu opasnost, oni mu pomažu da se pripremi da na nju reaguje. Dok odrasta, dete prestaje da se plaši stvari koje su ga nekada užasavale, ali istovremeno počinje da oseća zebnju zbog nekih novih 'opasnosti'. Prevazilazeći svoje strahove, dokazujući sebi da je jače od njih, dete polako odmiče u razvoju, i to tempom koji mu najviše odgovara, na putu koji vodi ka osamostaljivanju.
Međutim, iako je obično reč o strahovima koji su normalni i sa kojima se suočavaju praktično sva deca, to ne znači da oni nisu realni i čak vrlo neprijatni. Dete, naime, ponekad može da se oseti potpuno nemoćno pred njima i zato okolina mora da mu pomogne da ih prevaziđe i pobedi.
Dr An Bakis, psiholog i autorka savetodavne knjige namenjene rodteljima 'Nužne krize', objavljene krajem prošle godine u Francuskoj, objašnjava u u tekstu koji prenosimo iz časopisa 'Savremena žena', kako roditelji mogu da pomognu detetu da se suoči sa svojim strahovima. Zaštita
Dete ne treba da bude prezaštićeno. Nemoguće je sprečiti da se dete plaši. Uostalom i da je moguće, to bi bila greška, pošto strah pomaže detetu da nauči da se suočava sa opasnošću. Na taj način dete stiče samopouzdanje. Ako je preterano zaštićeno, postiže se suprotan efekat. Kontrola
Obratite pažnju na to šta dete sluša i gleda da se na njegovom ionako pretrpanom spisku ne bi našle nove 'strašne stvari'. Neki prizori mogu da prouzrokuju trajne strahove. Ako koristite umirujuće reči kad govorite o nečemu što dete ne razume, pomažete mu da stekne pozitivnu predstavu o svetu.
Sasvim malo dete se plaši onoga što ima pred sobom (talasa, komšijinog psa koji neprestano laje...), ali i onoga što postoji samo u njegovoj mašti. Pošto ono još uvek ne ume da govori o svojim strahovima, roditelji treba da mu objasne čega treba da se plaši i treba da ga smire kad ne postoji racionalan razlog za strah. Podrška
Kad je suočeno sa izvorom svog straha, pružite mu podršku smirenim i odlučnim glasom, umesto da ga sklonite. Ako se dete plaši pasa, bolje je da ostanete pored njega i sprečite ga da pobegne nego da preduzmete sve što je u vašoj moći kako mu se nijedan pas ne bi približio... Pokažite mu i objasnite kako treba da se ponaša u prisustvu životinje, kako da je pomiluje, da joj da hranu... Problem
Rešavajte problem postupno. Svaka etapa u savladavanju straha postaje tako ispit koji će dete lako položiti, što će mu uliti sigurnost i pomoći da savlada i narednu etapu. Korak po korak, ono će sve dalje pomerati granicu. Nema svrhe da ga forsirate da uradi nešto za šta nije sposobno. Imajte na umu da svaki napredak, ma koliko bio mali, zaslužuje pohvalu. Reči utehe
Umirite ga jednostavnim rečima. Ako se plaši bolesti ili smrti, kažite mu istinu, ali na način koji je za dete razumljiv. Evo rečenica koje treba izbegavati: 'U pravu si, taj pauk je stvarno jeziv. Ne prilazi mu!' To će samo pojačati detetove strahove. Nije dobro ni da mu kažete nešto u stilu: 'Dosta je bilo glupiranja! Nisi više beba, dobro znaš da vampiri ne postoje!', ili da mu se rugate: 'Vidiš valjda da je taj pauk previše mali da bi te pojeo?' CDC/GB
