Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah i sveća Ledi Magbet
Pozorišne predstave u Šekspirovo vreme izvođene su na dnevnom svetlu. Ledi Magbet koja hoda pozornicom sa upaljenom svećom po danu govori nam mnogo više o mraku i užasima noći negoli najbolji štimung vrsnog dizajnera svetla. Zamračenje i „noćna scena“ može se lako napraviti, ali onda ne možemo jasno videti strah na licu junakinje
POVODOM ESEJA PITERA BRUKA
Šekspirov pozorišni ukus definisan je kroz savet koji Hamlet daje glumcima: „Govorite taj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tekst, molim vas, kao što sam ga ja vama izgovorio – da, prosto, klizi sa jezika. Jer ako ga budete izvikivali kao što to čine mnogi naši glumci, onda bih ja svoje stihove isto tako lepo mogao dati gradskom telalu da ih on izvikuje. A nemojte ni mnogo testerisati vazduh rukama – ovako – već sve radite mekim gestovima; jer u samoj bujici, buri i, tako da kažem – vihoru strasti, morate postići uzdržanost koja će tu emociju da oplemeni."
Hamletov govor glumcima je savršeni izraz kreativne napetosti između osećanja i forme. Osećanje mora biti prisutno i uklopljeno u formu. Ovde nailazimo i na svojevrstan paradoks: prikrivanjem emocija vi ih u stvari otkrivate, nepokazivanjem istih vi ih izražavate. To je kontradiktornost svake velike glume: osećanja su veoma snažna – bujica i bura – koje oplemenjuje umerenost. A šta „oplemenjivanje" znači u ovom kontekstu? Možda ravnotežu? Kontrolu? Uzdržanost? Izbegavanje ekstremne dinamike? Ili iznenadne i oštre prekide?
Setimo se deteta koje plače a koje se pri tom trudi da to ne pokaže. Njegovi pokušaji da ne pokazuje plač dopiru do nas i bude u nama potrebu za empatijom. Da je ono oštro, neumereno i glasno pokazivalo svoje emocije, mi bismo se prema njemu verovatno odnosili onako kao što se odnosimo prema neprirodnom ili loše glumljenom. Upravo u takvom neeksplicitnom prezentovanju kroz jednostavnost reči i pokreta, kroz svedenost i pročišćenost forme, emocija može da odjekuje prirodno.
Hamlet, a kroz njega i Šekspir, prigovara popularnom klišeu šekspirovskog glumca koji igra „punim plućima", a svoj tekst izgovara bombastičnim i pevajućim tonovima. No, u istom trenutku Šekspir dovodi u pitanje i pravilo koje želi da uspostavi: „Ali, ne budite ni suviše krotki", kaže Hamlet, sa strahom reditelja koji bi hteo da ima oba načina. Ovde nastavljamo da sledimo Šekspirove instrukcije. Neka vam bude vodič vaše sopstveno osećanje mere. Osećanja mogu da budu veoma ekstremna, ponekad na granici neverovatnog, jer mi gledamo i one dramske predstave koje obiluju nasiljem i užasom kakav je uostalom i Šekspirov „Tit Andronik". A svaki glumac veoma dobro zna da je publika spremna da ismeje preglumljivanje, ako on prekorači zamišljenu granicu prirodnog. Jer svako preterivanje jeste izvan svrhe glume.
Stilsko-istorijsko-lingvističkim pregledom Šekspirovih dela možemo izvući veoma različite zaključke korisne za današnju pozorišnu praksu. Glumac je na elizabetanskoj pozornici kreirao prostor igre prostim izgovaranjem teksta. Tako je prazna scena postajala dvor, tamnica ili bračna ložnica. Konvencija pozorišta 19. veka insistirala je na naturalističkim rešenjima scenskog prostora. Zbog toga su u toku predstave promenu scenografskih rešenja sledili muzički i svetlosni efekti koji su jasno potcrtavali dinamiku i atmosferu.
Šekspirove dramske scene, međutim, odgovaraju jedna drugoj kroz suprotstavljanje različitih ambijenata i tempa. Kontrasti između pojedinih scena drame jesu jedna od karakteristika elizabetanske dramaturgije: spora scena sledi brzu scenu, lirska scena sledi scenu nasilja. Nikad ne treba dozvoliti da na pozornici bude „hladno". Šekspirove drame su, pre Holivuda, bile dobro montirani filmovi. Nije bilo potrebe za jasnim i glasnim promenama scenografije kojima bi se ukazivalo na protok vremena, jer bi se na taj način ugrozio i sam razvoj dramske priče. Reči koje je glumac izgovarao na sceni zvučale su „kližući sa jezika", kako bi dve do tri hiljade ljudi u publici moglo da razume tekst i da prihvati složenu dramsku priču.
A gledalac Šekspirovog doba bio je, pre svega, zainteresovan za priču. Ta priča je, prema navikama vremena, morala biti uklopljena u pozorišni „život dvočasovni". Danas je teško poverovati u to da je Šekspirova predstava „išla" ispod dva sata. No, većina Šekspirovih tekstova može da bude izvedena u tom vremenskom opsegu. Kako je to moguće? – sumnjičavo će se zapitati pozorišni praktičar i gledalac, naviknut da predstave ovog autora traju duže i od četiri sata. Odgovor je vrlo jednostavan: ukoliko se ne izgovaraju reči već stihovi. Ako pažljivo posmatrate kako je Šekspir pisao, otkrićete da su scene precizno orkestrirane, njihova literarna i emocionalna značenja oslobođena i veoma lako dopiru do publike. Način na koji Šekspir strukturiše svoje stihove govori glumcu kada će da ubrza, kada da govori sporije, gde se nalazi akcenat i gde je predviđena pauza. Ali, kao i u muzici, vi morate prvo da naučite ispravno note pre nego što počnete da izražavate emocije.
Nekada se mislilo da stihovi u Šekspirovim dramama samo ulepšavaju stil i obogaćuju svakodnevni govor. Zato su prevodioci, adaptatori, reditelji i glumci pokušavali da stihove normalizuju govornim ritmom, pauzama ih činili „realnijim", podvlačili pojedine reči kako bi na taj način insistirali na njihovom značenju ili ih jednostavno skraćivali.
Skraćivanja Šekspirovih tekstova današnji interpretatori opravdavaju i zato što: „Danas ne volimo da ih izgovaramo brzo a da pri tome kreiramo široke govorne fraze. Taj govor gledalac ne razume." Nasuprot njima, Piter Bruk, iskustvom vrsnog praktičara, u svojim esejima o Šekspiru ukazuje na smisao upotrebe stiha i na važnost skrivenih značenja koja nosi stih u Šekspirovim dramama. Sledeći Brukova uputstva, Šekspirovom stihovima se treba jednostavno predati, i oni će će tada uzvratiti punoćom značenja.
Stih, neprekinut tok, brzo odvijanje radnje, nepreigravanje humora ili tuge, minimalistički rešena scenografija, emocije na ljudskoj a ne na glumačko-scenskoj skali, samo su neke karakteristike uzoritih Šekspirovih predstava koje i možemo gledati na scenama Kraljevske Šekspirove kompanije, u režijama Pitera Bruka u pozorištu Bef di Nor, kao i Dejana Mijača u Srpskom narodnom pozorištu.
Pozorišne predstave u Šekspirovo vreme izvođene su na dnevnom svetlu. Danas, kada pozorište raspolaže svetlosnom opremom koja može da kreira tamu ili zamračenje u kome se dobro vidi, značenja pojedinih tekstova se menjaju. Ledi Magbet koja hoda pozornicom sa upaljenom svećom na dnevnom svetlu govori nam mnogo više o mraku i užasima noći negoli najbolji štimung vrsnog dizajnera svetla. Šekspirova reč ima ogromnu moć i prenošenje energije nije nužno rezultat taktilnog ili vizuelnog kontakta. Zamračenje i „noćna scena" može se lako napraviti, ali onda ne možemo jasno videti strah na licu Ledi Magbet. A ako nešto ne vidimo dobro, ne možemo dobro ni da čujemo. Reči tada odbijaju da nam ukažu na skriveni smisao i metaforu koja stoji iza njih.
Eseji Pitera Bruka govore nam o tom nevidljivom Šekspiru.
Nebojša Bradić
[objavljeno: 26/04/2008.]
