Izvor: Politika, 11.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah i politika
Posebno razrađenim tehnikama, u kojima učestvuju čitavi timovi stručnjaka, današnji čovek se možda više plaši nego njegov predak
Otkad zna za sebe, čovek zna i za strah, preduzimajući razne magijske radnje da bi ga oterao, verovatno verujući da je i strah nešto opredmećeno, kao što je sve oko njega. Možda prve zajednice naših predaka nisu nastale samo zato što im je to omogućavalo sigurniji život (u grupi su lakše mogli da se brane i da dolaze do hrane), već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i zato što je pred nepoznatim silama prirode drhtao i plašio se, jer nije znao da ih objasni. Vremenom je ovladao prirodom, stigao na Mesec, poslao bezbroj satelita na najudaljenije planete Sunčevog sistema, prošetao se kosmosom i doživeo ponovo zebnju oko srca, jer ni taj milenijumima sanjani kosmos nije bio ono što smo zamišljali – bio je mračan i hladan, a ne osunčan i topao. Saznao je o njemu u prošlom veku više nego pre svih vekova zajedno, jedino je ostala nerazjašnjena ona zebnja oko srca.
Moglo bi se zaključiti da se svaki čovek i naše tehnološke ere plaši, možda još više nego njegovi bliži ili dalji preci. Ako sjajne zvezde umiru i nestaju, zašto bi čovek bio pošteđen takve sudbine. I nije pošteđen. Ne plaši se više onoga čega se naš predak plašio, ali kako strah ima hiljadu lica, stare strahove zamenili su novi, koji svi proizilaze iz onog osnovnog straha –
straha od smrti, konačnog nestajanja u poznatom obliku i upućivanja na onu drugu stranu, metafizičku, rekli bi filozofi, o kojoj zasad ništa ne znamo.
Strah u srednjem veku
Iako je politika delatnost, o kojoj su još antički filozofi razmišljali, pre svega tražeći takav način ustrojstva države, koje će tako harmonično uskladiti sredstva vladanja kako bi pojedinac bio najviše zaštićen i spokojan. Koliko nam je poznato, niko nije razmišljao o politici koja u pojedincu može izazivati strah, što ne znači da se stari Grci nisu plašili, kao ni ostali narodi u njihovo vreme. Svoje pravo lice strah je prvi put pokazao u srednjem veku, kad su se prvi put pojavile pandemijske bolesti, kao što je kuga koja je znala da prepolovi celu jednu državu. Za pojavu straha širokih razmera u to vreme "zaslužna je" i Katolička crkva koja je govorila i govorila samo o grehu i kazni. Uostalom, zato je i osnovana inkvizicija koja je i bukvalno uterivala vernicima strah u kosti.
Danas, više nema ni pandemijskih bolesti ni inkvizicije, ali ostao je strah, kao vrlo važna kategorija ljudskog bitisanja. U prvi plan zanimanja, pre svih psihijatara i psihologa, izbio je strah koji je vezan za proces stvaranja (kod nas se tom temom najviše bavio prof. Ljubomir Erić). Strah kao političko sredstvo vladanja ljudima, naročito u prošlom veku, obrađivan je u sklopu nekih drugih tema, a ne kao posebna disciplina koja je itekako određivala ljudske sudbine.
Dve različite ideologije (nacizam i staljinizam), ali po milionskim žrtvama koje su posejale po celom svetu, pokazale su u ne tako davnom vremenu kako strah može biti moćno sredstvo represije. Dok se ubijeni i ugušeni u dušegupkama, posle više od pola veka njihovog zlokobno ustrojenog sveta još prebrojavaju, posleratno vreme, pa i početak novog veka izgradili su nove metode za zastrašivanje pojedinca ili čitave zajednice. Doduše, koriste se sofisticiranije metode, mada su njihovi učinci isto tako zastrašujući. Nije reč samo o posebno razrađenoj tehnici izbijanja novih ratnih bojišta, već i onim, samo na prvi pogled, benignim sredstvima. Moćna sredstva komuniciranja, televizija pre svih, ustremljuju se na ljudsku dušu, pokušavajući i uspevajući da je formiraju prema unapred smišljenim metodama.
Danajski darovi
Nekadašnje "lovce na ljudske duše" (crkvene oce ili u prošlom veku Gestapo i NKVD) zamenili su čitavi timovi stručnjakna iz raznih oblasti, od vojnih stratega, preko masmedijskih magnata, do psihijatara. Svako od njih obavlja svoj deo posla, a da nije uvek upućen ili svestan čemu sve mogu da posluže njihovi "pronalasci".
Pojedinac je i bukvalno sateran u mišju rupu, ne shvatajući uvek čemu služi ono što mu se nudi. Kad shvati, ako uopšte shvati, da su mu ponuđeni danajski darovi, već je kasno. Može biti, recimo,
"upecan" na jednu običnu reklamu, na osmeh i obećanja nasmejanog vođe da je samo pitanje vremena kad će se obećanja ispuniti. Štap i šargarepa zasad kod nas dobro uspevaju. Narod ko narod veruje, dok ubrzo ne počne da cvokoće.
Zasad su se u tome "najuspešnijim" pokazale mnogobrojne banke koje nude razne oblike kredita. Osiromašeni narod uzima i pre no što razmisli kako s godinama na uzeti kredit kamate vrtoglavo rastu, toliko da kad se sve sabere jednu trećinu od uzetog kredita pokloni zajmodavcu. Tek kad mu založenu, na primer, nekretninu prodaju na doboš, shvati kolika je budala bio. Čarobna reč u celom svetu danas je demokratija. Suptilno, da ne kažemo, demokratski, pojedinci i čitave zajednice postaju nesigurni i opterećeni strahom šta će se dogoditi. na primer, posle najavljenih izbora, da li će posao koji su započeli pod jednom vladom moći da nastave pod drugom, sasvim je svejedno da li su članovi jedne ili druge (demokratske), ili neke treće stranke. Siromašnima je svejedno; oni ionako ništa nemaju,a bogati smišljaju načine kako da stečeni kapital ostane njihovo vlasništvo.
Lepo sročena krilatica da je politika umetnost mogućeg može se tumačiti i s druge strane – moguće može da znači i da je sve dopušteno, naročito ako ste vešti da moguće pretvorite u novac, kojim se onda sve kupuje. Olaka obećanja takođe mogu da izazovu strah, jer se unapred zna da se ona ne mogu ispuniti. O najobičnijim pretnjama – da će se ovo ili ono desiti, pogodno su tlo za pojavu straha. Reklame su takođe moćno sredstvo izvora mogućeg straha – od najbenignije da će vam zubi propasti ako se ne koristi najnoviji izum farmaceutske industrije, do najrazličitijih lekova kojima se sve leči. Oni što satima sede pred TV ekranom gutaju sve te "ponude", naravno, ne pitajući se kako sve to prima njihovo nesvesno, koje u nekom stresnom trenutku reaguje sasvim drugačije.
Čega se građani plaše
Nećemo da kažemo – uplašeno, ali nikad se ne zna kad će primljenu informaciju vratiti kao bumerang.
Poseban izvor straha jeste domen neposredno političkog. Ako se izjave resornih ministara, naročito one od kojih zavisi gola egzistencija naroda, mogu tumačiti i kao da i kao ne – mogu da budu i jesu izvor mogućeg straha. Ako se one više puta ponove, a masmediji upravo to rade, a u međuvremenu ne stigne pravo objašnjenje, mozak pojedinca to beleži, dok u jednom trenutku ne izazove jednu vrstu pometnje koja vremenom može da se pretvori u racionalni ili iracionalni strah. Naročito ako glavni akteri političke scene, u tim za njih nevažnim pitanjima, zaborave da su oni tu zbog naroda, a ne narod zbog njih.
Iako danas nema više ni čudovišnih sprava za mučenje, koje je izmislila inkvizicija, ni giljotine, koju je usavršila Franuska revolucija, ni nacističkih dušegupki, ni staljinističkih gulaga, građani su zastrašeniji nego u Orvelovoj "1984". Orvelov Veliki brat ne spava; budan je i pažljivo nadgleda šta to narod radi, naročito onda kad ništa ne govori. Lice koje danas strah pokazuje nije transparentno kao što je bilo u prethodnim vekovima; izgleda čak nevino i s dečjim licem. U tome je razlika između današnjeg i nekadašnjeg straha – najčešće se nudi kao šećerlema, retko kao jasno izrečena pretnja, dok su raniji izvori straha bili jasni i evidentni. Pred prvima pojedinac se lako prevari i "zagrize"; za one druge, ranije strahove mogao je čak i da se psihički pripremi za bilo kakvu odbranu, iako mu to nije pomagalo da bude proglašen krivim. Danas nema krivice, ali straha ima mnogo više nego u ranijim vekovima. Zasad nema leka koji bi čoveka oslobodio još jedne bolesti.
Milka LUČIĆ
[objavljeno: 11.11.2006.]
