Izvor: Nezavisne Novine, 18.Nov.2015, 21:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Strah

Niko još pouzdano ne zna da li je papa Franja u pravu kada kaže treći svetski rat, ali vidljivo se brzinom požara širi strah na svim meridijanima i uporednicima, pre svega onima koji premreževaju Evropu. Strah od smrti i strah od života.

Ovako sročena rečenica može da se tumači na različite načine, a jedan od njih, koji dodatno pothranjuje strahove ljudi, jeste da je prvu parisku rundu dobila Islamska država. Svejedno je piše li se tzv. uz nju, malim ili velikim slovom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << U vreme nastajanja ovog teksta Pariz je mala okupaciona zona - u potrazi za uporištem terorista koji su u petak na sedam lokacija u Gradu svetlosti ubili 129 ljudi i ranili više od 350, ponovo ima mrtvih. Na obe strane. Fudbalski stadion u Hanoveru je evakuisan u utorak uveče, otkazana je utakmica Nemačka - Belgija. Prema još nepotvrđenim vestima, nedaleko od stadiona su pronađena kola hitne pomoći puna eksploziva. Otkazuju se letovi zbog dojava o postavljenim bombama. I Brisel je u malom ratnom stanju; Rusija je u ratu, doduše u Siriji, kao i NATO.

Pitanje koje neprestano lebdi u vazduhu jeste šta je sledeće? Imaju li snage teroristi da i dalje opsedaju Pariz i koliko dugo do kapitulacije? Svoje ili Francuske? Ili, možda, imaju plan da u narednoj fazi izvedu sinhrone samoubilačke napade u sedam gradova? U 70 gradova u sedam država? Imaju li dovoljno novca i oružja da razvijajući strah - a to je osnova terora, kontrola straha ili čak vladavina strahom - da svačiji život na zemaljskom šaru svedu na ništicu?

I kako se boriti protiv toga kada je napadačima svejedno hoće li preživeti napad ili će ovozemaljski život misijom okončati u dženetu? Prednost koju imaju samo retki predani zaduženi za odbranu i bezbednost u metama napada. Mekim metama, kako kažu eksperti, mestima gde se kreću obični ljudi posvećeni svojim običnim životima. Samootpisani, kako ih vidimo mi sa ove strane, sa one njihove su upisani mesečevim sjajem u njihovu večnu knjigu.

Prednost koju gleda čitav svet pomno prateći najvažnije svetske kanale koji uživo prenose naznake tog, ponovo citirajmo papu, trećeg svetskog rata. Njegovog zametka. Moćno oružje savremenog sveta, mediji koji s lica mesta prenose događaje, postalo je još moćnije oružje terorista - ne moraju da više tajnim kanalima, kontrolisanim ili nekontrolisanim društvenim mrežama, dimnim signalima, šifrovanim pismima obaveštavaju i svoje i "neprijateljske" ljude o učincima napada. To čini globalna medijska mreža umesto njih.

Naravno, ista ta mreža obaveštava i svoje i "njihove" o napretku istrage, zbližavanju doskorašnjih ljutih protivnika, globalnih igrača, u zajedničkoj borbi protiv globalne pošasti - terorizma. O bombama koje padaju na uporišta ID, sejući pri tome, kao i godinama unazad, smrt među stotinama i hiljadama nedužnih. Braće i sestara onih koje "njihovi" već dugo žrtvuju i koji su već napravili najduži zbeg u istoriji čovečanstva.

Svet je verovatno zaboravio da je prvi "rat uživo" bila invazija SAD na Irak, koja je tada još nepomirljive balkanske narode podsetila na njihove poslednje (zasad?) ratove. Tehnologija u vreme trećih, četvrtih i petih balkanskih ratova nije omogućavala prenos uživo, pa su fabrikovani "odloženi prenosi". Prilično ubitačni. Pitanje, jedno od mnogih, jeste kako će prenosi uživo delovati na ljude, na koji će ih način mobilisati? Hoće li ih zatvoriti u kuće, iza sedam brava, prikovane uz ekrane televizora, kompjutera i mobilnih telefona? Hoće li ih nagnati da se i sami late najjačeg oružja od pamtiveka - mržnje? I koga će mrzeti? Samo "njihove" ili i svoje koji imaju iole razumevanja za "njihove"? Recimo izbeglice?

Mnoga se još pitanja otvaraju. Recimo, genijalni Ajnštajn je pre mnogo decenija kazao da ne zna kojim će se oružjem ljudi tući u trećem svetskom ratu, ali zna da će u četvrtom to činiti toljagama i motkama. Moćno i mučno predskazanje!

Nad starom damom Evropom, pre svega njenim delom zvanim Evropska unija, lebdi pitanje opstanka. Zove se Šengen. Hoće li Lisabonski sporazum biti suspendovan i granice ponovo uspostavljene? Hoće li zaštitni zid obuhvatiti i one koji su na iskraju EU, uključujući zapadni Balkan, ili će taj skup zemalja biti tampon zona?

Šta će raditi zemlje zapadnog Balkana, uključujući i njihovo najbliže okuženje koje je formalno u EU, ali suštinski još ne pripada tom biću. Ako "bića" uopšte ima. Hoće li se ujediniti protiv ideje o tampon zoni, ili će se i same ograđivati, zajedno i ponaosob? I šta će raditi zemlje poput Srbije, BiH, Makedonije, pa i Crne Gore, u kojima džihadisti imaju baze? Mogu li se istovremeno boriti na više frontova, a ispunjavajući viziju ulaska u EU, nevoljno činiti tu tampon zonu.

U slučaju Srbije i Makedonije na dnevnom redu je i (re)definisanje migrantske politike. Iako su prve zvanične procene da stabilnost i bezbednost nisu ugroženi i da se politika solidarnosti s izbeglicama nastavlja, te da nema potrebe za radikalnim rezovima i zaokretom, suštinsko pitanje je kada će domicilno stanovništvo zahvatiti strah, panika i mržnja prema svemu što dolazi s Bliskog istoka? A kad strah progovori, zvanična politika - treba li naglašavati, izrazito pozitivna i pohvalna u Srbiji - mora da se povuče.

Slično je u Grčkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Bugarskoj, Mađarskoj. O strahu centralnih evropskih zemalja koje su u EU ušle s nasleđem i iskustvom Istočnog bloka nije uopšte potrebno govoriti - one su već u dubokoj ksenofobiji. Mađarska ograda i opšte odbijanje izbegličkih kvota njeni su najvidljiviji pojavni oblici. I, treba li opet naglašavati, lagano se šire i na okruženje s obe strane, s tim što u zemljama poput Nemačke, Austrije, Francuske, ima snažno uporište u desnici. I, dabome, opet pitanje kako će se Angela Merkel i Fransoa Oland izboriti s tim?

Ima mnogo pozvanijih da daju odgovore na neka od ovih pitanja. Trude se, uživo pred TV kamerama, na zatvorenim sastancima na vrhu, u bilateralnim susretima. I svi, naravno, čekaju šta će se dogovoriti Putin i Obama, u sadejstvu s Asadom, Erdoanom i vodećim zemljama EU. Može li se i hoće li se zaista rešenje ove svetske krize naći u njenim korenima, tamo gde je rat otpočeo ili otvoren, na Bliskom istoku? Hoće li velike sile revidirati svoju politiku, uključujući, ili pre svega, ratnu i borbenu? Jesu li u stanju da priznaju greške poput uvođenja demokratije bombama, formiranja lokalnih političko-borbenih grupacija i formacija, finasiranja rata? I, dodajmo, ispitivanja progresa sopstvenih vojnih industrija; prevedno, testiranja svog novog oružja na metama koje samoproglašavaju legitimnim?

Jesu li, može biti, čuli za Ajnštajna? I hoće li njihovi razgovori, odluke i priznanja stići minut pošto svakog čoveka na svim meridijanima i uporednicima obuzme strah? Od smrti i od života.

Nastavak na Nezavisne Novine...