Izvor: RTS, 30.Apr.2010, 08:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stop nasilju u porodici
Da bi sačuvale porodični dom, neke žene godinama trpe najteže zlostavljanje. U Srbiji postoji devet Sigurnih kuća za žrtve nasilja. RTS vodi humanitarnu akciju prikupljanja sredstava za izgradnju treće Sigurne kuće u Beogradu.
U Srbiji postoji ukupno devet Sigurnih kuća za žrtve nasilja. U dvema u Beogradu živi pedesetak žena i dece. Novi prostor je neophodan kako bi život štićenika i terapija bili kvalitetniji.
Radio-televizija Srbije već nekoliko meseci >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << vodi humanitarnu akciju prikupljanja sredstava za izgradnju treće Sigurne kuće u Beogradu. Istovremeno, na svim programima RTS-a, Radio Beograda i na Internet portalu, sprovodi se medijska kampanja za sprečavanje nasilja u zemlji.
A niko ne šalje jasniju poruku od žrtava nasilja. Jedna od njih verovala je da će da se promeni situacija. Sve se završavalo obećanjima jer nasilje nije prestajalo čak ni u prisustvu dece. Posle sedam godina, jedan događaj bio je presudan, da takav život zauvek okonča.
"Te večeri se posvađao sa mnom, uhvatio je nož i stavio meni ispod vrata. Mala ćerkica je počela da plače. To je bila kap koja je prelila času. Uhvatila sam samo papire i decu ispod ruke i kilometar sam bežala, trčala, čekala prvi trenutak kad je on izašao iz kuće. Nisam znala ni gde idem ni kod koga idem, samo da pobegnem što pre", ispričala je žrtva nasilja.
Da bi sačuvale porodični dom, neke žene godinama trpe najteže zlostavljanje. U Srbiji, naročito u provinciji, još uvek je sramota da se o porodičnim problemima javno govori.
"Žene su sklone da sakriju nasilnika, da kažu da se ništa nije dogodilo, ili kad odu kod lekara sa određenim povredama da kažu da su te povrede nastale na neki drugi način, a da ne pomenu nasilnika koji im je stvarno naneo povrede", rekla je Vesna Stanojević iz Savetovališta za žrtve porodičnog nasilja.
Prema njenim rečima, vrlo je bitno da kažu istinu zbog nekih daljih postupaka, koji eventualno treba da se vodi kad je u pitanju razvod braka i razni drugi sudski postupci, koji uglavnom prate izlazak iz nasilja.
Osim policijskog zapisnika, validan dokaz za sud je i nalaz lekara. Ukoliko posumnja da su povrede posledica nasilja, lekar je dužan da obavesti policiju, ali samo uz saglasnost pacijenta.
"Trebalo bi da se pedijatri i lekari opšte medicine edukuju, da ostvare dobru komunikaciju i bliskost sa svojim pacijentom i da nauče da prepoznaju povrede koje su nastale od trećeg lica", navela je doktorka Katarina Sedlecki.
Potrebno ohrabriti žrtvu
Sedlecki je istakla i da lekar, takođe, treba da ohrabri žrtvu, odnosno svog pacijenta, da otvoreno kaže od čega su nastale povrede, ali iza toga mora da stoji sigurno socijalni sistem zdravstvene zaštite kao i zakonodavni organ, koji će dalje zaštititi žrtvu, a ne da je izlože na nemilost nasilnika.
Neke žene posle prvog šamara napuste nasilnika, dok one druge, zbog straha ili da sačuvaju brak po svaku cenu, tolerišu mnogo ozbiljnije povrede.
"Mi to u psihijatriji zovemo sindrom majke Tereze. Mnoge žene misle da će one popraviti svoga sina, da će preneti neku svoju dobrotu i da će one popraviti njega, a to je jednostavno iluzija", naveo je psihijatar Petar Bokun.
Prema njegovim rečima, čovek se može u karakteru i temperamentu menjati do četvrte godine života, posle toga može da nauči engleski, kineski, fudbal, violinu, ali karakter ostaje takav kakav je bio.
Mnogo toga, kažu psihijatri, moglo se predvideti i pre braka. Kada se nasilje već dogodi, ne treba skrivati nasilnika, savetuju, jer svaki pisani trag o tome značajan je za sud.
