Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Dec.2018, 17:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto godina od stvaranja Jugoslavije: Dug put u Evropu
Rođenje Evrope modernih vremena obavezivalo je u idejnoj i političkoj ravni i srpske intelektualce na traganje za paradigmom jugoslovenske državne zajednice koja će slediti nove orijentire budućnosti. Na prvom mestu, izjednačavanje prava čoveka sa pravom narodnosti kao osnovnim demokratskim principom 20. veka
Piše: Branka Prpa
Veliki rat doneo je novu evropsku svest, koju je pratila radikalnost ljudske patnje. Ratišta i ruševine obogaljenih nacija >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i država povezali su Evropu zajedništvom sudbine, a Oktobarska revolucija političkim posledicama koje su postale globalne. Upravo u tim okolnostima nastaje jugoslovenska država, ne samo kao rezultat “prava naroda na samoopredeljenje” već i kao rezultat duboke promene političkog rezona u kojem se oblikovalo novo međunarodno pravo.
To najbolje ilustruju reči britanskog državnika Lojda Džordža, koji je poredak Nove Evrope zasnivao na načelima razloga i pravde, odnosno formulisao u princip da “vlada po pristanku onih kojima se vlada mora biti osnova svakog teritorijalnog uređenja”.
MODERNA VREMENA: . To je istovremeno podrazumevalo i svest da nacionalno pravo nije neograničeno i da se pozivanjem na njega ne mogu ugrožavati slobode i prava drugih nacija.
Trajni poredak pravde i mira u svetu ovisio je o poštovanju ovih osnovnih pravila. Milan Grol, na primer, to je formulisao u stavu da pravo narodnosti “ne dopušta da ikoji deo zemlje ili življa može biti pod vlašću koju taj deo sam slobodnom voljom i izborom ne priznaje”, ali pravo čovečanstva ide dalje “i ne dopušta ni samom tom slobodnom življu da, ograđujući se kineskim zidom, sprečava slobodni tok ljudskog prometa i civilizacije”.
Politička filozofija, koja će Evropi i svetu doneti novi poredak, neće konstitutivni princip države-nacije ograničiti ili svesti na pojedinačne slučajeve evropskih naroda i država već će ga afirmisati i kao princip na osnovu kojeg će u budućnosti, na globalnom planu, biti regulisani odnosi u međunarodnoj zajednici. Demokratske nacije, iz tih razloga, morale su počivati na nekim univerzalnim vrednostima. Upravo je zato Milan Grol smatrao da se posebni interesi nacije ne sukobljavaju sa idejom društvene univerzalnosti. “Samo širokom saradnjom svih na svemu i razmenom svih sa svima – pisao je Grol – postiglo je čovečanstvo napredak kojim se danas koriste svi.
Ono što u njemu vredi, u materijalnoj kulturi isto kao i u ideji i moralu, nije delo nikakvog ograničenog šovinizma već nerazdvojnih napora vekova i svetova, i vredi utoliko više ukoliko je postalo radom ljudi koji su umeli videti svet daleko iza granica u kojima su se rodili”. Sto godina kasnije, sa istim rečima ili argumentima, možemo ponoviti sve ono što je rekao vodeći čovek Demokratske stranke i jedan od najaktivnijih boraca za jugoslovensku državu u idejnim koordinatama demokratskih principa Nove Evrope.
PROMENA IDENTITETA: Jugoslavija se, drugim rečima, trajno smestila u nove geostrateške okolnosti koje su proizašle iz Prvog svetskog rata i donela je ne samo promenu identiteta, u smislu pripadnosti novoj državi, već i evropskog identiteta kao moćnog obeležja te nove svesti. Transformacija se odvijala brzo i predstavljala je pravi “društveni skok” u modernizacijski koncept globalnog sveta.
Nikola Stojanović, koji je bio ekspert za Bosnu i Hercegovinu na Konferenciji mira u Parizu, jedan od osnivača sarajevskog lista Narod, aktivni učesnik u svim akcijama srpskih i jugoslovenskih intelektualaca u procesu konstituisanja nove države, taj novi – evropski identitet video je i kao civilizacijski imperativ. Evropeizaciju jugoslovenskog prostora smatrao je misijom pokolenja koje je izašlo iz Prvog svetskog rata jer je upravo ono, kroz zajedničku borbu na evropskim frontovima, shvatilo da zapadna civilizacija nije više strana za njih. “Naše izbeglištvo – pisao je Stojanović – imalo je bar jednu dobru stranu da je bliže poznamo.
Primajući osnovne principe stare i nove zapadnoevropske civilizacije, mi imamo samo da nađemo najpodesnije mesto za njihovu primenu kod nas”. Pri tome recepciju modernih evropskih ideja nije sveo na pitanje izbora. Birati se nije moglo iz jednostavnog razloga što bi ih, po njegovom mišljenju, svaki drugi put odveo daleko od progresa kojem su stremile Evropa i Amerika. Zato je Stojanović, bez dileme, tvrdio da je prvenstveni zadatak jugoslovenskih intelektualaca da nacionalni program potpuno povežu sa zapadnoevropskom i američkom demokratijom i to na način stalnog proučavanja i diskutovanja o svim novim idejama i njihovoj primeni. “Svesni da će najbolje i najbrže napredovati onaj narod koji te ideje bolje i brže shvati i upotrebi, mi moramo već misliti i o organizaciji te akcije”, poručio je Stojanović.
Nova evropska svest ponukala je i Milana Ćurčina, docenta na Beogradskom univerzitetu (1907-1914), da posle rata napusti Beograd i preseli se u Zagreb, gde pokreće jedan od najuticajnijih časopisa na prostoru Kraljevine SHS. Nazvao ga je Nova Evropa, po ugledu na Sitona-Votsona. Šta hoće Ćurčinova Nova Evropa? Isto što i Votsonova, da afirmiše dva ključna principa za budućnost Evrope: rekonstruktivan i konstruktivan. Prvi je podrazumevao da se obnovi razoreno, a drugi da se sve teorije o “novom poretku” pretvore u delo.
I zato je, bez obzira na konzervativizam i anahronizam starih srbijanskih političkih elita, duboko verovao u modernizacijski pomak koji će novoj državi doneti Evropa. “Ne sumnjamo, međutim, ni za časak – pisao je Ćurčin na stranicama svog časopisa – da će se ono što zovemo duhom vremena, a što je kod nas sticajem prilika i usled našeg rasnog mentaliteta donekle veštački zaustavljeno, uskoro probiti prirodnom silinom i doći do svog pravog izraza... Počinjući skromno i s početka, mi gajimo častoljubivu nadu da ćemo se u bliskoj budućnosti naći naporedo s našim prijateljima na Zapadu u izgrađivanju nove Evrope i novog čovečanstva, te tako doprineti da se pripremi za našu rasu i našu državu mesto koje im pripada u savezu naroda”.
Jugoslovenske intelektualce koji su došli iz različitih kulturno-civilizacijskih matrica, sa različitih horizonata, udružio je veliki kulturni talas nove evropske svesti. Jugoslovenska država je i u tom smislu postala modernizacijski izazov golemih razmera. Od 8,8% nepismenih u Sloveniji, do 83% nepismenih u Makedoniji.
Put u Evropu, međutim, pokazao se kao utopijski izazov ili “putovanje u noć”, koje traje već 100 godina. Znači li to da je utopija bila somnambulija ili da je destruktivna, nihilistička moć antevropeizma političkih elita uništila potencijal društva, a na kraju i samu jugoslovensku državu?
