Izvor: Nezavisne Novine, 17.Avg.2016, 20:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Što, bre, Davore, Srbine?

Bravo, Davore, Srbine!

Društvene mreže i sajtovi su eksplodirali od komentara podrške osvajaču prve (i zasada, u sredu oko podne, jedine) medalje za reprezentativce Srbije na Olimpijskim igrama u Riju. Mladi Subotičanin Štefanek, lepog imena Davor, od oca Damira i majke Đenđi, posle ključne borbe i pobedničkog salta, čiji je snimak obišao svet, s ponosom je otpevao himnu Srbije.

I zasluženo ušao u legendu rvačkog sporta.

Uopšte se ne zna da li mu prija >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << poklič "Davore, Srbine!", ali pouzdano se zna da mu ne prijaju naslovi s druge strane granice "Prvu medalju za Srbiju uzeo Hrvat". I što bi mu prijali, kad nastupa za Srbiju, u kojoj je rođen i živi? Što, dabome, ne znači da je Srbin. I što je apsolutno nevažno; najvažnije je da je u ovom trenutku, zahvaljujući upornom i predanom radu, posvećenosti i ljubavi prema sportu, najbolji na svetu u svojoj kategoriji. Titula "Srbina" to ne uvećava, čak na morbidan način baca senku jer će, pre ili kasnije, na dnevnom redu biti i izjašnavanje o njoj. Posebno kad na nekom narednom takmičenju ne pobedi. Šta se drugo, je l' te, može očekivati od jednog Hrvata nego da osramoti Srbiju?

Da Štefanek nije uzeo zlato u utorak i da košarkašice, odbojkašice, Ivana Španović i vaterpolisti istog dana nisu obezbedili prolaz dalje u direktnu borbu za medalje, ovaj bi tekst sasvim drugačije počeo. Ne zbog toga što se uspeh ovih ekipa i atraktivne skakačice udalj nije mogao očekivati; naprotiv, već su dovoljno dugo na samom vrhu evropskog i svetskog sporta da je plasman među najbolje naprosto obična posledica. Truda, rada i posvećenosti. No, moglo je i drugačije da se završi, jer se naši najbolji sportisti takmiče s drugim najboljim sportistima, a ne mogu svi biti na pobedničkom postolju.

Posebno, ako ih stiskaš, goniš, nabijaš im nervozu, vrebaš iz prikrajka i nabijaš im na nos svaku greščicu.

Zahvaljući učinku od utorka, čitavu sredu i dobar deo četvrtka, do nove utakmice, postali su nacionalni heroji i heroine, "Srbi" i "Srpkinje" za ponos. Ako uzmu medalje ostaće to i u Riju i tokom čitave Olimpijade, četvorogodišnjeg perioda između Igara. Ako im se omakne greška ili oslabi forma, pa vaterpolisti, odbojkašice i košarkašice zaglave na neslavnom četvrtom mestu - a ispod ne mogu - opet će pljuštati pokude. Biće im, vala, oduzeta i ona "počasna" titula koju je Davor Štefanek osvojio uz zlato.

Elem, o čemu je reč? Naprosto, prva polovina Igara u Riju bila je mučna za sve sportiste iz Srbije koji su nastupali s prilično promenjivom srećom i puno sportske nesreće. Ispraćeni gromoglasno posle osvajanja olimpijskih normi, našli su se na licitaciji; hoće li biti 10, 15, 18 medalja, koliko zlata, koje se nekako podrazumeva za velesilu kakva je Srbija! Pa, šta će im Nole nacionale uraditi tamo redom, pa kako će lepa Ivana Maksimović-Anđušić upucati sve krugove, pa veslači napeti mišiće...

Bila je to sedmica neopisive torture nad sportistima koji su svojim veštinama i znanjem izborili mesto među najboljima na planeti.

Bila je to sedmica napumpanih nacionalnih očekivanja, ne samo običnog sveta, već i najviših zvaničnika.

Bila je to sedmica gneva, tokom koje su trutovi zavaljeni u fotelje, s pivom u jednoj ruci i tastaturom u drugoj, sejali svuda oko sebe uvrede, ne libeći se najgorih pogrda na račun onih koji su se grčevito borili za što bolji plasman. Među najboljima.

Toliko je žuči proliveno da se svako ko je navijao bez dodatnog plama pobojao neće li Novak, Ivana, Zorana, Filip, Teo, Saša, Marina, Dejan, završiti u kavezu, kao svojevremeno mladi sportisti iz izbegličkog olimpijskog tima čiji su neuspesi na takmičenjima tako surovo kažnjavani.

Moglo se, čak, naslutiti da bi, primerice, za Oliveru Jeftić bilo bolje da je kao njen slavni prethodnik istrčala čitav maraton i na cilju pala mrtva. Kakva bi to heroina bila!

Jer, sve medalje koje je u svojoj bogatoj karijeri osvojila ova dugoprugašica, svi rekordi koji su pali pod njenim nogama, sve odsvirane himne u njenu čast ništa ne znače pred činjenicom da u Riju nije završila trku.

A šta reći za neutešenog Đokovića, kog je na prvoj stepenici zaustavio gotovo nepobedivi Huan Martin del Potro, finalista turnira, kako se kasnije ispostavilo? Ni Đokovićeva povreda nije bila dovoljna da zaustavi odijum, jer, za boga miloga, poslali smo ga po zlato. A Srbija suzama ne veruje, čak ni kad ih premijer lično pohvali.

A, pravo pitanje je jesmo li ga poslali ili je on to obezbedio Srbiji? Koja, prisetimo se, njemu nikada ništa nije obezbedila.

Usledilo je još nekoliko gorkih pilula za napaljene podstrekače, nisu dobro prošli ni sadašnji junaci vaterpolisti koji su se kroz iglene uši provukli do četvrtfinala, baš kao i košarkaši. O strelcima i strelkinjama, ovenčanim mnogim pobedama, da ne govorimo; oni su, kao i svi koji ne iskoriste oružje do kraja, naprosto izdajnici roda svoga. Teško je i zamisliti šta sve još aktuelnu olimpijsku pobednicu iz Londona Milicu Mandić čeka ako ne osvoji medalju u tekvondou. A sva je prilika da neće. Uzgred, to je onaj sport za koji većina vatrenih navijača u Srbiji nije ni znala sve dok lepa Milica nije uzela zlato.

Nećemo više nabrajati, nećemo ni licitirati ko će se s najznačajnijeg svetskog sportskog nadmetanja vratiti s medaljom i kojom. Naprosto, to nema smisla, ako ni zbog čega drugoga, ono notorne činjenice da pobedničko postolje i medalje oko vrata najviše žele oni koji se za njih takmiče. Podjednako naši reprezentativci, kao i njihove kolege i takmaci iz drugih ekipa.

E, ali mnogima koji su stigli do Rija njihove države ne prave urnebesne ispraćaje i dočeke i ne mame ih neprikladnim nagradama; u mnogim se zemljama sportisti neguju od pelena, deca podstiču da rekreativno trče, skaču, rvu se, plivaju. Pa se iz mase malih sportista stvaraju veliki. I usput im se pomaže da ovladaju snagom duha, koja će im u kritičnim trenucima doneti preko potreban psihički mir, sigurnu ruku, preciznu nogu. Ne dozvoljava se svakojakim bašibozlucima da ih valjaju u blatu, već se tapše svakom osvojenom poenu i podstiče na još više. Za tako nešto, čak, nije bitno kolika je zemlja, mada nije zgoreg imati veću bazu; najvažnije je kako se odnosiš prema svojoj deci, njihovom zdravlju i talentu. Za sport, za nauku, za zanat, za umetnost, nema tu neke velike razlike, ako se izuzme činjenica da su neki poslovi jednostavno popularniji od drugih. Recimo, biti fudbaler je mnogo probitačnije nego biti programer ili slikar, ali o tome ćemo drugi put.

Za kraj samo sekvenca na koju je mnoge naveo jedan od komentatora RTS najavljujući dodelu zlatne medalje neverovatnoj poljskoj bacačici kladiva Aniti Vlordarčik, koja je u Riju nadmašila sopstveni svetski rekord za više od metar.

Sad će, reče komentator, poljska himna dirnuti jugonostalgičare ili tako nešto. Poljska himna, znaju svi stariji čitaoci, strašno podseća na himnu počivše nam domovine "Hej, Sloveni".

One u kojoj se nije licitiralo brojem medalja, ali su se medalje slivale. Eto, neki jugonostalgirači su pomislili na tren kakve bi u Riju bile košarkaške, odbojkaške, rukometne, vaterpolo reprezentacije! Možda bi i fudbalari izborili odlazak u Brazil?

Ali, tada smo, ko se seća, navijali za "plave", bez ratnih pokliča.

I pre ratnih pokliča.

Nastavak na Nezavisne Novine...