Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štelovanje međunarodnog prava
Dok velike sile već 50 godina ne uspevaju da razmrse bliskoistočni čvor, kosovski se rešava tako što je, kako zadovoljno kaže dugogodišnji albanski lobista Januš Bugajski, iz Centra za strateške studije u Vašingtonu, „pragmatizam pobedio legalnost i moral”
Ako se detaljno analizira istorija međunarodnih odnosa tu uopšte ne manjka kršenja Povelje Ujedinjenih nacija i ostalih normi i akata, koje čine međunarodno pravo. Štaviše, velike sile su često same ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uz podršku drugih manjih država kršile brojna međunarodna pravila igre ustanovljena posle Drugog svetskog rata.
Ne samo što su bez odobrenja Saveta bezbednosti započinjane vojne intervencije (što je Srbija dobro osetila na svojoj koži), već je čak svojevremeno pronađen način i da se izbegne protivljenje neke stalne članice najvišeg tela UN. Tako su pedesetih godina zapadne sile, suočene u Savetu bezbednosti sa vetom Sovjetskog Saveza oko načina uspostavljanja mira u Severnoj Koreji, izdejstvovale u Generalnoj skupštini UN Rezoluciju 337, poznatiju kao Rezolucija „Ujedinjeni za mir”.
Ovim dokumentom Generalna skupština je ovlastila samu sebe da može da odlučuje u situaciji kada je Savet bezbednosti u blokadi oko pitanja agresije i uspostavljanja mira. Tako je većina članica UN, među kojima i tadašnja Jugoslavija, donela rezoluciju kojom je direktno prekršena Povelja UN, ali je ovo štelovanje međunarodnog prava omogućilo vojnu intervenciju na Koreju, pod komadnom američkog generala Mekartura.
Ipak, prema mišljenju Andrea Nolkempera, profesora međunarodnog javnog prava Univerziteta u Amsterdamu, pravila međunarodnog prava o nezavisnosti novih država su jednostavna.
„Nacionalne grupacije, kao što su Albanci sa Kosova imaju pravo na samoopredeljenje. To znači da odlučuju o svojoj sudbini i da mogu da određuju takve stvari kao što je obrazovanje, kultura i vera. Međutim, međunarodni pravni poredak ne daje pravo Kosovarima da se jednostrano, što će reći bez pristanka Srbije, odvoje i objave nezavisnost. Pravo samoopredeljenja se mora vršiti unutar postojećih granica Srbije”, objašnjava profesor Nolkemper u tekstu za uticajni holandski dnevnik „NRC Handelsblad”.
Jedan od najvažnijih argumenata pristalica nezavisnosti Kosova je etničko čišćenje iz 1999. „Ovaj argument previđa sadašnju političku stvarnost. Današnja Srbija nije više ona iz 1999. godine. Sadašnji Ustav Srbije priznaje Kosovu dalekosežnu autonomiju. Sadašnje srpsko rukovodstvo se otvorilo prema Evropi i time pobedilo na nedavnim izborima”, piše Andre Nolkemper.
Samo u Evropi ima nekoliko pokreta za nezavisnost, koji vode borbu mnogo duže nego kosovski Albanci. Najpoznatiji je baskijski, koji nastoji da odvoji pokrajinu Baskiju od Španije, pri čemu ova država Evropske unije ima slične zahteve i iz svoje najrazvijenije pokrajine – Katalonije. Ovakva situacija je uzrok izjavama španskih vlasti da neće odmah priznati nezavisno Kosovo, što nije slučaj sa njihovim komšijama Francuzima, iako se bombaški napadi Nacionalnog fronta za oslobađanje Korzike sve češće pojavljuju u vestima.
Premda su utihnuli otvoreni sukobi u Severnoj Irskoj, u Velikoj Britaniji i dalje postoje težnje za otcepljenjem određenih teritorija i to ne samo među Ircima, već i među Škotima i Velšanima. Problem sa različitim težnjama naroda u jednoj državi brine i Belgiju u kojoj politički predstavnici Flamanaca i Valonaca nikako da se dogovore i sarađuju.
Na Starom kontinentu među oblastima koje teže nezavisnosti pominju se i Južni Tirol u Italiji i Olandska ostrva u Finskoj, a poseban problem je ostrvska država Kipar, gde su posle sticanja nezavisnosti od britanske krune zajedno živeli Grci i Turci. Međutim, „turska republika severni Kipar” proglasila je u prošlom veku nezavisnost, koju priznaje jedino Turska, tako da je ovo ostrvo već dugo podeljeno. Turska, s druge strane, protivi se davanju državnosti Kurdima, kojih ima više od 25 miliona i žive rasejani u Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji a u stalnoj težnji da stvore svoju državu – Kurdistan.
Ruskom protivljenju jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova saglasne su i Kina i Indija, koje takođe imaju nekoliko regiona s težnjama za otcepljenjem. Nezavisnost od Kine traže Tajvan, Tibet, ali i Sinđijang, oblast na zapadu najmnogoljudnije države u kojoj živi muslimansko stanovništvo. Najveća oblast sa još nerešenim sukobima u Indiji je Kašmir, dok na drugom kraju zemlje deluje Ujedinjeni front za oslobađanje Asama, čiji članovi žele da osnuju državu.
Ipak, „tamilski tigrovi” na severu Šri Lanke već skoro trideset godina vode borbu protiv vlade u želji da osnuju samostalnu državu Tamilski Elam, pri čemu je poginulo više od 65.000 ljudi.
Dok je na severnoameričkom kontinentu borba Kvebečana za odvajanjem od Kanade osujećena na demokratski način – neuspešnim referendumima, independistički pokreti u Africi su delovali i još deluju mnogo ratobornije. Bivša španska kolonija Zapadna Sahara i dalje se bori za priznanje nezavisnosti od Maroka, dok se na rogu Afrike Somalilend odvojio od međunarodno priznate Somalije uprkos tome što ga nijedna država nije priznala. Na drugom kraju, Front za oslobođenje Ogadena teži da odvoji deo Etiopije i pripoji ga Somaliji.
Mnogobrojni entiteti širom sveta proglasili su nezavisnost uprkos nepriznavanju ostalih država. Izraelsko-palestinski čini se jedan od najzamršenijih primera, kako po pitanju gde su granice ovih država, tako i ko priznaje njihovu nezavisnost. Iako je međunarodno priznat, Izrael ne priznaje tridesetak, uglavnom muslimanskih zemalja, dok Palestina nije član UN i nije priznata od mnogih država među kojima i SAD i Izrael, ali je u realnoj politici prihvaćena kao međunarodni faktor.
„Priznavanje će stvoriti presedan za druge pokrete otcepljivanja. Ionako nesigurna stabilnost u Makedoniji, u kojoj Albanci pažljivo prate Kosovo, kao i u Bosni i na drugim stranama, naći će se pod pritiskom. Osim toga, priznavanje jača poziciju Kosova na štetu Srbije. Prema međunarodnom pravu, to je isto toliko nedozvoljeno kao, na primer, pružanje finansijske i vojne pomoći pobunjeničkom pokretu”, piše u autorskom komentaru prof. Nolkemper.
Dok velike sile već 50 godina ne uspevaju da razmrse ovaj bliskoistočni čvor, kosovski se pak rešava tako što je, kako zadovoljno kaže dugogodišnji albanski lobista Januš Bugajski, iz Centra za strateške studije u Vašingtonu, „pragmatizam pobedio legalnost i moral”.
-----------------------------------------------------------
Zaboravljeni Badinter
Kada se u srpskoj javnosti pomene Badinterova komisija, većina prosečnih žitelja Srbije pomisle da je to još jedna grupa međunarodnih eksperata, koja je našoj zemlji nanela štetu i doprinela raspadu Jugoslavije. Istini za volju, ovakav stav je bio i zvaničan za vreme vlasti Slobodana Miloševića, kojoj je smetala presuda ove komisije da se pri raspadu SFRJ moraju poštovati zatečene republičke granice.
Jedan od zaključaka Badinterove komisije bio je da republike, po Ustavu SFRJ iz 1974. godine, imaju pravo na samoopredeljenje – do otcepljenja, pri čemu granica između takozvane uže Srbije te Vojvodine i Kosova i Metohije, niti je bila, niti je tretirana kao republička. Iako je ovaj zaključak postao deo međunarodnog prava, u javnosti se skoro i ne pominje kao argument zašto bi Kosmet morao da ostane u sastavu Srbije.
Badinterova komisija je, podsetimo, osnovana povodom Konferencije o bivšoj Jugoslaviji, u Hagu 1991. godine i njena arbitraža ima snagu međunarodne presude. Ova međunarodna arbitražna komisija, kolokvijalno nazvana Badinterova, dobila je ime po njenom predsedavajućem Roberu Badinteru.
Nenad Radičević
[objavljeno: 17/02/2008]
