Izvor: Politika, 01.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Statična veza muzike i pokreta
(Od našeg dopisnika)
Biografija Džonatana Borouza je šarolika, čarobna, fascinantna. Proveo je trinaest godina kao solista londonskog kraljevskog baleta, radio je koreografije za Vilijama Forsajta i Silvi Gijem, sarađivao je sa legendarnim direktorom Holandskog teatra Janom Ritsemom, a 2003. je nagrađen prestižnom nagradom "Besi" Njujorške asocijacije za savremeni performans za zasluge na polju modernog baleta. Na ovogodišnjem festivalu ImpulsTanz ne samo što se publici predstavio svojom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trilogijom koja je bavi vezom muzike i plesa, već je i aktivno delovao kao umetnički mentor 65 stipendista modernog performansa iz četrdeset zemalja sveta.
Predstave "Both sitting duett", "Nemi ples" i "Ples govora" autorskog dueta Džonatan Borouz – Mateo Fardžeon, očaravaju svojom svedenošću i duhovitom koreografijom u potrazi za odgovorom na pitanje gde počinje a gde prestaje ples.
Sa Borouzom se srećemo po završetku ImpulsTanz-a i razmenjujemo utiske.
Kompozitor i partner
Ovo je treća godina prikazivanja "Both sitting duett"-a na ImplusTanz festivalu, a interesovanje publike nikako ne jenjava. Naprotiv. Ovog leta ste pokazali i ostala dva ostvarenja iz trilogije. Odakle dolazi vaša inspiracija za analizu odnosa između plesa i muzike?
U jednom trenutku sam primetio da se savremeni balet potpuno oslobodio od plesanja uz ritam što je fantastična perverzija. To sam shvatio kao želju baleta da se odvoji od muzike i da postane umetnost za sebe, dok ostatak sveta želi da igra uz puls. Veoma me je interesovalo šta bi se desilo kada bih ponovo pokušao da ih sklopim. Ono što me još više fascinira je kontrapunkt u muzici kao odnos između leve i desne ruke. Međutim, oduvek sam bio mišljenja da je to moguće samo kada intimno sarađuješ sa nekim na sceni. Kada deliš izvođenje na bini, moraš da daš sve osobi koja se nalazi pored tebe. Time postaješ nevidljiv za publiku.
Mislim da upravo zbog toga ljudi snažno reaguju na naš performans, jer da se ne lažemo – premise ne govore u prilog tome – dva sredovečna ćelava bela muškarca sede 45 minuta na stolicama u potpunoj tišini i mlataraju rukama. Ali istovremeno postoji otvorena atmosfera tako da tišina oko nas nije manastirska. Publika oseća kako može slobodno da diše.
Sa Fardžeonom sarađujete već dve decenije. Na početku je bio vaš kompozitor a od pre šest godina ravnopravni partner.
Mateo i ja smo radili zajedno već deceniju kada sam mu 2001. predložio partnerstvo. Nisam više želeo da ga plaćam da mi komponuje muziku već da zajedno radimo na delu, da ga zajedno izvodimo i delimo odgovornost. Mateo se u prvom trenutku uspaničio, ideja mu je bila neugodna. Kada ju je konačno prihvatio, jedino što smo znali o "Both sitting duett" je da ćemo raditi zajedno. Kada smo krenuli da razmišljamo o konceptu Mateo je izvadio kompletnu partituru "za Džona Kejdža" američkog kompozitora Morgana Feldmana kojom smo obojica godinama bili opsednuti. Predložio je da prevedemo partituru notu po notu i da to prenesemo u pokret. Ja sam bio ubeđen da je to glupa, suviše prosta ideja.
Kada me je konačno nagovorio, mučila me je jedna druga stvar – Mateo nije baletski igrač. Plašio sam se da ukoliko budemo stajali na bini, sve što će publika videti je da sam ja igrač, a da on to nije, što će postati tema predstave. Tek tada mi je palo napamet da bismo mogli da sedimo jer bi nas to izjednačilo.
Da li namerno ostavljate vašu "partituru" na bini da bi publika mogla da je prostudira?
Morali smo sve da zapišemo jer obojica imamo jako slabu memoriju. Nismo mogli da zapamtimo koreografiju koja je inače veoma komplikovana. Moram da naglasim kako to nije bila još jedna briljantna ideja, već pragmatična odluka.
Ispostavilo se da bi ljudi, svaki put kada bismo napustili binu, prilazili da studiraju "partituru". Onda smo shvatili kako je to ustvari divna stvar. Mateova partitura je ispisana italijanskim sistemom beleženja, a kako ja ne umem da čitam note, moja "partitura" je ispisana brojkama što je razlog zbog koga ja moram mnogo češće da okrećem stranice od njega. Publika je uvek zaprepašćena kada vidi dva potpuno različita sistema koja povezuju muziku i pokrete – jedan jasno muzički i jedan matematički.
Ovogodišnji ste umetnički mentor za 65 stipendista izabranih među 2400 aplikanata sa svih krajeva sveta. Koja je prva stvar kojoj pokušavate da ih naučite?
Ti mladi ljudi zajedno provode pet nedelja u Beču i učestvuju na ogromnom broju radionica na kojima uče nove tehnike, veštine, osnove o teatru, pristupu umetnosti i zatrpani su rekom novih informacija. Prema mome iskustvu kada radiš kao umetnik, ono što ti je neophodno potrebno je da razumeš svoja sopstvena ograničenja.
Poslednje što ću reći studentima na kraju festivala je da treba da zaborave sve što su ovde naučili, jer će im to i ovako i onako koristiti, ali ako to ponesu sa sobom i pokušaju da zadrže u glavama, to neće funkcionisati. To nije pristup na koji je organizacija ImpulsTanz-a navikla. Sakupljanje energije u smislu "zajedništva" je do sada bilo ono što se očekivalo od mentora. Pošto ja tako ne razmišljam reći ću im – vas jeste 65, ali želim da ostanete individue.
Publika ispred kritike
Još uvek preovlađuje mišljenje da je klasičan balet "prava stvar" a da moderan balet "nije ozbiljan". Neki kritičari dovode moderan balet u pitanje smatrajući da to nije ples. Kako to komentarišete?
Za mene je to definitivno ples. Moje mišljenje je da je javnost debeli korak ispred kritike i da publika voli da vidi nešto nesvakidašnje, nešto novo. Zbog toga i odlaze da pogledaju takve stvari. Da budemo pošteni, od deset posetilaca, devet se bavi plesom. Mi volimo da igramo, a manje da gledamo, ali užitak tog paradoksa je da kada pogledaš performans koji toliko obuzme tvoju pažnju da osetiš apsolutnu radost, to je osećaj koji se ne da opisati.
Uradili ste koreografiju za film Adama Robertsa "Plavo-žuto" za jednu od najvećih balerina svih vremena – Silvi Gijem. Da li se u tom činu oseća doza nostalgije prema klasičnom pokretu?
Silvi Gijem me je pitala da radim sa njom još dok sam bio u Kraljevskom baletu. Videla je nešto što sam uradio, a to zapravo nije imalo nikakve veze sa načinom na koji se ona kreće. Stvar je u tome što je Silvi Gijem bila proteže Rudolfa Nurejeva. Ja sam Silvi prvo odbio jer nisam znao šta da radim sa tom neverovatnom ljudskom mašinom. Na kraju sam popustio i napravili smo desetominutni film. Pokušao sam da je pokažem onakvom kakva jeste onda kada nije na klasičnoj pozornici. A ona je jedna od najartikulisanijih igračica koje su se ikada pojavile na sceni, ne samo u fizičkom nego i u mentalnom smislu.
[objavljeno: ]
