Izvor: Politika, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Start
Zaključio sam u jednom od ranijih tekstova da bi bilo žalosno da su nam sav nacionalni ponos i identitet sabijeni u loptu (košarkašku, fudbalsku, tenisku...). Koju god. Ne kažem da i sad ne tvrdim isto, ali se minulih nedelja sve ređe i sve teže susrećem sa sobom, pred ogledalom, baš zbog tog stava. Priznajem, evo.
Sportisti (mladi košarkaši, vaterpolisti, kajakaši, streljaši, teniseri...) su, tih nedelja za nama, ovom jutru balkanske zemlje doneli više radosti negoli svi političari, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političarčići, intelektualci i (bez)umnici minulih godina. One za koje smerno glasamo, preglasali su oni kojima do skora ni glasa nismo znali. Alal im vera na svemu!
Himna Srbije je intonirana 11 puta za isto toliko dana i toliko je puta njeno ime pomenuto u superlativu. Skoro da je bilo nestvarno slušati tuđe hvalospeve o ovoj posavini, podunavlju, pomoravlju... i veličanstvenoj mladosti srpskoj. Sve to bez ikakvog spletkarenja s prošlošću, bez "silovanja" sadašnjosti i licitiranja budućnošću, kako već to, na pomen Srbije, nažalost, obično biva.
Evo konačno "kolektivne krivice" koju ću, bez da me neko lupa po ušima, prihvatiti. Evo napokon lako dokazive "komandne odgovornosti". Od ključara u sportskim klubovima, preko "tetkica" pa sve do trenera, svi su odgovorni za vanserijske uspehe ove izvanredne mlađarije. Svima im – svaka čast!
Nije novinarski, ali je ljudski nemati dovoljno reči za svu hvalu koju zaslužuju.
Ne samo zbog toga što su učinili to što su učinili. Već i zbog toga što sve to učiniše sada, kada nam je svako dobro nasušno potrebno. Ako je neko na kolenima, ne mora obavezno da znači da moli. Možda se sprema za start. E upravo su nam tu alternativu u prihvatanju stanja stvari sportisti pružili, koliko god ovo nekome zvučalo kao prazna fraza i vikend-patriotska floskula.
Srbija ima, može i zna za bolje. A to su upravo oni. Sportisti. Odjek glasa običnog čoveka. Zbog toga njihovi neuspesi i jesu toliko "tragični", a uspesi tako slavni. Još jedino njima verujemo da sve što čine, čine i zbog nas, koliko zbog sebe. Srbija im je u srcu, a ne u džepu.
Pa opet, bojim se da će se sve to brzo zaboraviti. To je nekakav tragičan usud življenja u zemlji, u kojoj su jedine istinske zvezde one iz parlamentarnog sazvežđa. A jedini značajni "prelazni rokovi" oni stranački...
Zbog toga i pišem da ostane traga o tih nekoliko sedmica, tokom kojih su na pijedestalu srpske svakodnevice bili oni kojima je tu i mesto. O danima kada je i za Boga bilo božje i za cara carevo, a i za nas ponešto od oba. Divan osećaj moći i ponosa. Malo li je?...
[objavljeno: 17/08/2007]
