Izvor: Blic, 22.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starost ne postoji
Starost ne postoji
Starost, zapravo, ne postoji, tvrdi prof. dr Oliver Saks, poznati neurolog, objašnjavajući to time da starenje ne donosi obavezno sa sobom neurološka oboljenja, te da neurologija danas ume da iskoristi potencijal koji svi imamo, kako bismo stalno poboljšavali svoje kognitivne mogućnosti.
Radeći u više staračkih domova, gde se susretao s najrazličitijim problemima starijih osoba (kardiovaskularne bolesti, problemi sa cirkulacijom, vidom, ili, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << često, samo sa usamljenošću), dr Saks je, kaže, video mnoge osobe koje su intelektualno i neurološki bile vrlo očuvane.
Lekovite navike
- Radim 30 godina kao neurolog i video sam na hiljade pacijenata koji su patili od dementne senilnosti i ostalih neuroloških degenerativnih sindroma. Kod značajnog procenta ovih pacijenata razvio se jedan tip progresivne demencije, one koju danas obično zovemo Alchajmerovom bolešću. Ono što me je najviše pogodilo jeste ogromna različitost u kojima se manifestuje ta bolest, uprkos činjenici da su svi pacijenti imali istu dijagnozu i da su patili od istog procesa - objašnjava on u autorskom tekstu za italijanski nedeljnik 'Espreso'.
Vlada verovanje da pacijenti pogođeni Alchajmerovom bolešću nisu svesni da imaju problema i da od samog početka gube osećaj za introspekciju i analizu. Pa ipak, iako i to može biti istina, iskustvo je dr Saksa naučilo da se mnogo češće dešava suprotno: pacijenti shvataju sopstvenu situaciju od samog početka, i često su zastrašeni znajući šta ih čeka. Ima pacijenata koji ostaju u stanju dubokog straha, sa sve većim gubljenjem intelektualnih sposobnosti, i sve više se nalaze u haotičnom svetu fragmenata.
Bolesnik pogođen Alchajmerom može ostati ista ličnost, koja je u stanju da oseća i da ima normalne odnose sve dok bolest baš ne uznapreduje. Postoji širok izbor terapeutskih aktivnosti koje će pacijentu omogućiti da i dalje ima svest o sopstvenom identitetu. Časovi muzike, odlazak u crkvu (ukoliko je neko religiozan), društvene igre, gajenje cveća, slikanje, kulinarstvo, pokazale su se kao vrlo korisne aktivnosti. Poznate melodije, poezija, priče, mogu se i dalje prepoznavati, uprkos poodmaklom stadijumu bolesti i može se na njih reagovati. To neće biti svesna, racionalna komunikacija, već asocijativna, koja može pacijentu da vrati mnoga sećanja i uspomene.
Mozak je jedinstven
Obično se smatra da mozak doživljava svoj puni razvoj u adolescentskom dobu, kada naša inteligencija doživljava svoj vrhunac, i da od tog momenta nadalje kognitivni proces, kao i proces razvoja neurona, kreće silaznom linijom, uz gubljenje materije, neurona, memorije i sa porastom mogućnosti vaskularnih problema. Sa ovom deprimirajućom slikom možemo se boriti na mnogo načina.
- Funkcija mozga ne može se posmatrati kao funkcija srca ili bubrega - kaže dr Saks - koje nastavljaju da se vrše autonomno, i na gotovo isti način tokom celog života. U mozgu ništa nije automatski, budući da ovaj organ konstantno traži, na svakom nivou, da kategorizuje svet, da shvati i da da značaj sopstvenom iskustvu. Mozak mora da napreduje i da obrađuje informacije tokom čitavog života.
Kod starijih pacijenata treba znati razlikovati dugovečnost i vitalnost. Čvrsta građa i sreća mogu doprineti dugom i zdravom životu. Pa ipak, ljudska bića mogu biti fizički i neurološki zdrava, ali psihički iscrpljena još u relativno mladom dobu. Ukoliko želimo da nam mozak ostane zdrav, on mora biti aktivan do poslednjeg trenutka. CDC/IB
