Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Nov.2016, 15:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starost kao novi početak
Živeti sam, kao neželjeni privezak mladima, ili doći u dom za starije. To je česta dilema koju manji deo građana trećeg doba razreši preseljenjem među vršnjake. Bojana Milovanović je posetila Gerontološki centar na Bežanijskoj kosi
Odluka da dođem u dom bila je samo moja. Ipak, kada sam stigla, taj prvi dan je bio mnogo težak. Celog dana sam plakala. Bila sam uplašena kao zec, sve mi je bilo nepoznato. Tada sam vodila dnevnik i napisala sam: Novi početak. Polazim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u nepoznato po četvrti put u životu. Prvi put je bio kada me je majka dala na usvajanje, drugi put je bio odlazak u Negotin, treći put odlazak iz Negotina u Bor i četvrti put je ovaj dolazak u dom, dolazak u Beograd.
Ovako svoju životnu priču u samo nekoliko rečenicu smešta sedamdesetpetogodišnja Savica Radović. Ona je jedna od 600 korisnica i korisnika doma Gerontološkog centra u Beogradu smeštenog na Bežanijskoj kosi. U domu je već četiri godine i, kako kaže, nema zamerki na smeštaj i tretman.
“Ovde to često čujem: Ali, kako sam kod kuće. Ma, pusti to. Ja sam sve što je bilo kod kuće ostavila čim sam ovde došla”, tiho, ali otresito priča Savica, penzionisana ekonomska tehničarka u Institutu za bakar u Boru.
PRAVA ODLUKA: Savica se nije udavala i nema dece, a u dom je došla nakon što se razbolela i osetila da će joj biti teško da se sama brine o sebi.
“Kada sam se iz bolnice vratila kući videla sam da ni kilo-dva ne mogu da ponesem, da mi je i to teško. Sama sam živela, mogu da zamolim komšije danas, sutra, ali preko toga ne mogu, takva sam osoba. Nisam mogla sama i onda sam donela definitivnu odluku da odem u dom”, objašnjava Savica.
Kaže da ne žali i da je dobro odlučila.
“Za mene je odluka bila prava. Nemam pravo da bilo kome zamerim, sama sam tako odlučila. Bolest je ubrzala, ali sam uvek razmišljala da u dom treba da odem dok sam još na nogama, a ne u kolicima ili da me odvoze sanitetom. Lepo mi je ovde, zadovoljna sam i ne trudim se da nalazim mane”, priča Savica.
Ona nije sama na svetu, u Beogradu ima brata, često posećuje njega i njegovu porodicu. Ipak, više puta je tokom razgovora pomenula upravo jedan od najčešćih stereotipa koji su se ukorenili kada govorimo o starijima – da ne žele da budu na teretu porodici i društvu.
“Oni rade, imaju stotinu obaveza. Računala sam, samo da ne budem na teretu, a u suštini opet sam na teretu”, i dalje tvrdi Savica. Ona dodaje da je učesnica brojnih radionica u domu na Bežanijskoj kosi, ali bira aktivnosti koje su besplatne jer ne želi da dodatno finansijski opterećuje brata i njegovu porodicu, pošto njena penzija to ne bi mogla da pokrije.
“Heklam i pletem, imam više od 100 artikala”, ponosna je Savica.
Njena priča upravo je osvetlila sve brige, teškoće i dileme starijih ljudi u trenutku kada se suočavaju sa sobom i lagano svode životne račune.
Mnogi stariji ljudi osećaju se usamljeno, zanemareno, kao da je njihova uloga već potrošena, a mladi ih ne primećuju i uglavnom gledaju samo svoje živote i potrebe.
“Lično nisam bila žrtva bilo kakve diskriminacije i ne osećam se tako. Ipak, ovde nisu retke priče da ih je neko u dom doveo na prevaru, da su očekivali da ostanu dva meseca, ali su ostali do samog kraja života”, objašnjava Savica.
Istraživanje koje je sproveo Crveni krst Srbije u saradnji sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, uz podršku populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA), pokazalo je da je neki oblik zanemarivanja ili zlostavljanja doživelo 19,8 odsto starijih, navedeno je u Redovnom godišnjem izveštaju o radu Poverenika za 2015. godinu.
Da li je smeštaj u dom jedan od načina da se izbegne takva sudbina ili i sami domovi mogu da budu izvor diskriminacije?
Odlazak u dom za smeštaj starijih osoba u Srbiji je, čini se, tabu tema. Često se smatra da se smeštanjem u dom porodica odriče svog starijeg člana i želi da ga se “otarasi”. Ukoliko se porodica odluči da svog bližnjeg ipak smesti u takvu ustanovu, nameće se niz prepreka i pitanja – koji dom odabrati i kako ga platiti ? Finansijski aspekt problema dobija na težini kada, pretražujući ponudu po Internetu, vidite da se pojedini privatni domovi reklamiraju uz “promotivnu cenu” mesečnog smeštaja od 350 evra. U državnom domu pri Gerontološkom centru Beograd na Bežanijskoj kosi, u zavisnosti od tipa usluge koja se pruža, smeštaj košta od 32.939 dinara do 60.391 dinar.
LICENCE, KONFUZIJE: Ukoliko pri odabiru doma želite da proverite ima li on licencu, eto novog problema jer treba se snaći i pažljivo pregledati često neažurirane podatke i spiskove. Na sajtu Ministarstva za rad zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dostupan je spisak od 72 doma za starije kojima je zabranjen rad, a objavljen je i poseban spisak sa 31 domom na teritoriji Vojvodine kojem je, takođe, rad zabranjen. Na sajtu resornog ministarstva postoji i spisak licenci za uslugu domski smeštaj sa 72 doma. Postoji i lista “izdatih svih licenci organizacijama socijalne zaštite” sa ukupno 118 pružalaca takvih usluga. Dostupan je i spisak sa domovima u užoj Srbiji koji imaju licence po starim propisima, uz napomenu da je zaključno sa 21. januarom 2016. godine bilo 82 takve ustanove. Može se pronaći i spisak sa 25 domova registrovanih po starim propisima u Vojvodini, uz napomenu da je taj spisak revidiran 12.8. 2014. godine. Primetićete – konfuzija.
Dok država već godinama prebrojava domove, i nevladin sektor ima svoje podatke i procene. Statistika kojom raspolaže organizacija Amity pokazuje da u Srbiji, računajući privatne i državne domove, postoje kapacitet tek za jedan postotak starije populacije, nešto više od 12.000. Od ukupnih kapaciteta u državnim ustanovama ima oko 8.800 mesta, što pokriva svega 0,7 odsto potrebnih kapaciteta, dok u privatnim ima oko 3.500 mesta. Deo tih kapaciteta koriste i osobe koje ne spadaju među starije i imaju od 26 do 64 godine.
“Prema nama raspoloživim podacima potrebe su duplo veće, bar za dva odsto starijih”, kaže predsednica udruženja Amity Nadežda Satarić i dodaje da je u razvijenim evropskim zemljama u domovima smešteno 3-4 odsto starije populacije.
Ona tvrdi da je primer naše sagovornice Savice Radović, koja je svojom inicijativom rešila da ode u dom, retkost.
“Ipak je u našem društvu, koje je još patrijarhalno, negde normalnije da ljudi završe svoj život u svojoj lokalnoj zajednici, u svojoj kući, u svom stanu. U dom uglavnom idu oni koji su teško bolesni, najčešće su to osobe koje pate od demencije, oni stariji od 80 godina”, kaže predsednica Amityja.
Nadežda Satarić podseća da u Srbiji nije retkost i situacija da je penzija najstarijeg člana porodice jedini redovan prihod, pa se od toga izdržavaju i tri generacije.
“U nekim situacijama i novac koji od države stiže za tuđu negu i pomoć starije osobe, umesto za neka ortopedska pomagala ili lekove, iskoristi se da bi porodice nadomestile svoje prihode. Stariji tada ostanu uskraćeni za svoje potrebe”, napominje Satarić.
Ona ukazuje i na to da u Srbiji ne postoje dovoljni kapaciteti za servise u lokalnim zajednicama i usluge koje bi starijima omogućile dostojanstven život. Poručuje da država mora da bude odgovornija i obezbedi podršku onima kojima je potrebna.
“Usluga Pomoć u kući postoji na dva-tri sata dnevno, pet dana nedeljno, a nekima je potrebna znatno češće. Nema specijalizovanih dnevnih boravaka ili sistemske pomoći za one koji se brinu o starijim članovima porodice. U Srbiji nema ni odmor-servisa, gde bi stariji mogli da budu zbrinuti dok bližnji koji brinu o njima odu na odmor, predahnu ili završe neke obaveze”, objašnjava Satarić.
Kako ističe, za starije osobe privilegija je biti žitelj Beograda ili bilo kog većeg grada, jer je zdravstvena zaštita nadohvat ruke: “Nekada se dešava da starije osobe treba da da idu peške 10, 15 ili 20 kilometara do lekara. Ljudi u seoskim sredinama su uskraćeni, imaju zdravstvenu zaštitu na papiru, ali je zapravo nemaju jer im je geografski daleko, jer nemaju sredstava za to ili nema ko da ih do tamo odvede”.
Prema njenim rečima, mobilne lekarske ekipe bile bi rešenje za ovakve situacije.
PREDRASUDE I SAMOĆA: Predrasude o tome da stariji nisu više korisni društvu, da ne mogu da mu doprinesu i da su opterećenje, najveći su izvor diskriminacije. Predsednica udruženja Amity ističe da je istina sasvim drugačija i da je tek svakoj četvrtoj osobi starijoj od 65 godina potreban neki vid podrške za samostalno funkcionisanje.
Ona naglašava da postoje i starije osobe koje radom i po odlasku u zvaničnu penziju izdržavaju i pomažu svoje porodice.
Iako je ponekad neophodna i najbolja moguća, sama odluka da se ode u dom nije laka ni po budućeg korisnika ili korisnicu, ni po njihove srodnike. Razlozi da se ipak prelomi su različiti, ali jedan izgleda preovlađuje – usamljenost.
“Većina ljudi koja boravi u našem domu, prema našim internim istraživanjima, kao najčešći razlog za dolazak navodi usamljenost. Postoji i određeni procenat ljudi koji zbog neslaganja s porodicom dolazi u dom. Neki ljudi biraju dom da bi sprečili neke loše odnose ili da bi deci ostavili stan. Najveći broj, ipak, dolazi zato što se osećaju usamljeno nakon što im je bračni partner preminuo”, navodi upravnica doma na Bežanijskoj kosi Vanja Teleski.
Dodaje da su porodice u Srbiji i dalje zatvorene i ono što se dešava ostaje između četiri zida.
“Ne možemo sa sigurnošću da govorimo da li je postojala diskriminacija”, objašnjava Teleski.
Kapaciteti su uvek popunjeni, a dve trećine korisnika i korisnica doma na Bežanijskoj kosi su oni koji usled bolesti i zdravstvenog stanja ne mogu da se brinu o sebi. Mesta za nove korisnike i korisnice oslobađaju se prirodnim putem, a u odluci o tome ko će imati prednost za dolazak u dom učestvuju i centri za socijalni rad. U zavisnosti od materijalnog statusa mogu se i dogovoriti različiti uslovi plaćanja smeštaja, pa ukoliko prihodi nisu dovoljni, učestvuju srodnici i država.
Prema rečima upravnice ovog doma, mnoge porodice su spremne i da sebe dovedu do ivice izdržljivosti kako bi negovali svog bolesnog starijeg člana, pa na kraju smeštaj u dom vide kao utočište da se njihovi najbliži zbrinu.
Ona preostala trećina u dom dolazi zbog druženja ili da bi se osećali sigurnije, nije retkost da se pod ovim krovom ostvare i emotivne ili jake prijateljske veze.
“Većina njihovih prijatelja nije među živima ili nemaju srodnike. Potrebno je da razmenite svakodnevne životne stvari i razmišljanja s nekim ko vam je blizak po životnom iskustvu. Kao što mladima nije uvek zanimljivo sa starijima , tako ni starijima nije uvek zanimljivo s mladima”, napominje Teleski.
NEGA: Bitan faktor za odluku da se dođe u dom je i zdravstvena nega.
“Ovde mogu da koriste zdravstvenu zaštitu, na usluzi su im sestre, negovateljice i lekari, ne moraju da idu do doma zdravlja već samo pozovu ili odu do ambulante. Nema čekanja i peripetija sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite. Osećaju se sigurno i bezbedno”, kazala je Teleski.
Ipak, upravnica konstatuje da današnji život i okruženje nisu prilagođeni starijima i da se tome ne pridaje dovoljno pažnje.
“Arhitektonske barijere pokazuju direktan odnos prema starijim ljudima. Mnogi prilazi objektima, rampe koje postoje ili ne postoje u određenim institucijama, ulazak u javni saobraćaj, nemogućnost jasnog čitanja saobraćajnih znakova koji su prilagođeni samo ljudima koji dobro vide, to je odgovor na pitanje i o tome kako društvo razmišlja o osobama koje su starije. Mnoge stari prilagođene su isključivo ljudima koji su u aktivnom životnom periodu, koji mogu sve to da ispune, a za ostale nisu ostavljene mogućnosti”, smatra Teleski.
Ona ocenjuje i da mi kao društvo još nemamo dobar odgovor na bilo koju različitost koja postoji.
“Broj starijih u Srbiji iz dana u dan je sve veći. Mi smo stara nacija, to pokazuju svi demografski podaci. Mislim da ćemo tu morati mnogo da radimo ako želimo da nam društvo ostane funkcionalno u meri koja zadovoljava sve njegove građane i građanke”, kaže Teleski.
Škola za mlade
Često govorimo o jazu među generacijama i nerazumevanju, a zaboravljamo da iskustvo starijih može da bude dragoceno. Radni terapeut u domu na Bežanijskoj kosi Predrag Mijić ima 33 godine i kaže da ga je rad sa korisnicima i korisnicama u ovoj ustanovi promenio i doneo mu neke drugačije poglede na život.
“Sada sam sigurno drugačiji nego na početku rada, oplemenjen sam novim iskustvom. Kroz njihove priče sam bogatiji. Sada mogu da formiram neko drugačije mišljenje, koje sigurno ne bih imao da ovde ne radim već sedam godina”, kaže Predrag.
Nedavno je postao otac i uživa u tome. Ipak, njegov posao pruža mu uvid i u ono treće životno doba, kojeg se, hteli mi to da priznamo ili ne, svi pomalo pribojavamo: “Zasnovao sam porodicu, imam dete, tako da sam trenutno okupiran time. O trećem životnom dobu sada i ne razmišljam, ali družeći se i radeći sa ovdašnjim korisnicima vidim da i tada može sasvim lepo da se živi, samo ako dobro sagledamo svoje mogućnosti i prihvatimo nove izazove.”
Statistika
Prema podacima iz popisa stanovništva 2011. godine u Srbiji je živelo 7.186.862 stanovnika, a od toga 1.250.316 onih sa 65 i više godina – nešto više od 17 odsto stanovništva ili svaka šesta osoba. Od ukupnog broja gotovo polovina starijih osoba živi u staračkim domaćinstvima, u kojima su svi stariji od 65 godina, a 278.121 žive potpuno sami.
Podaci pokazuju i da se broj starijih od 80 godina povećava, pa ih je prema popisu iz 2002. godine bilo 1,94 odsto, a prema popisu iz 2011. broj je porastao na 3.59 odsto.
