Izvor: Politika, 12.Maj.2013, 12:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Starom do nove industrije

Oživljavanje zamrlih fabrike najkraći je put do željenog razvoja, novih radnih mesta i većeg izvoza. – Srbija ne može da se pokrene ako Beograd opet ne postane industrijski grad

Sa dubokom provalijom između domaće proizvodnje i ukupne potrošnje, Srbija ne može da postigne ekonomsku stabilnost i tu nikakve fiskalne ili poreske akrobacije ne pomažu.

Industrijalizacija je neizbežna, jer je Srbiji više nego ikada potrebna industrija, ali je i industriji potrebna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbija – ističe u razgovoru za naš list dr Petar B. Petrović, profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS).

Model industrijskog razvoja zasnovan na stranim investicijama i pasivnoj državi, očigledno ne daje rezultate, jer se sa strane investicijama ne može upravljati.

Zato Srbija mora da ponudi novu industrijsku politiku, jer nam industriju niko neće izgraditi. To moramo sami da uradimo.

– Preduzeća u decenijskom restrukturiranju, kao što su IMT, IMR, „Ikarbus”, FAP, „14. oktobar”, „Industrija kablova” Jagodina i druga, nisu ,,mastodonti socijalizma” i balast državnom budžetu, kojih se treba što pre rešiti, već vremenska, tehnološka i finansijska prečica do nove industrije. Upravo u tim preduzećima, ali i u onim koja su doživela tragičnu sudbinu likvidacije, leži ogroman skriveni potencijal za ubrzani razvoj. Stav da sve što je pripadalo nekadašnjoj industriji Srbije nije neophodno za industrijski razvoj, jedna je od naših najvećih zabluda – ukazuje Petrović.

Država je oročila svoju pomoć preduzećima u restrukturiranju do kraja juna 2014. Pružena im je poslednja prilika – da stanu na noge, nađu kupca, ili će biti likvidirana. Ove firme su prezadužene. Ne plaćaju poreze i doprinose, opštinske takse, struju, gas... Procena Svetske banke je da su godišnje trošile oko 700 miliona evra „naših oskudnih para”.

,,Borba za svaku fabriku i svako radno mesto” – slogan je Ministarstva finansija i privrede u 2013. godini. Ovim rečima je državni sekretar Aleksandar Ljubić u razgovoru za ,,Politiku” najavio ,,početak bitke” za 175 preduzeća u restrukturiranju u kojima je oko 58.000 zaposlenih. Na drugoj strani, ekonomisti pitaju ,,koliko će to da košta i ko će to da plati”.

– Tragična je istina da Srbija od 2001. godine ništa nije uradila da sačuva svoju industriju, a vladina odluka kojom se restrukturiranje 175 preduzeća oročava do juna 2014. zapravo je odluka da budu likvidirana – kaže Petrović.

– Svaka fabrika i svaki pogon je bitan. Srbija više nema prava da zatvori nijednu fabriku. Postojeću uredbu o restrukturiranju treba povući i doneti novu, čiji bi imperativ bio selektivna proizvodna i poslovna konsolidacija. Za tri do pet godina dobili bismo pedesetak obnovljenih preduzeća, sa više od 50.000 radnika koji stvaraju novu vrednost, umesto da kao nezaposleni iscrpljuju državne fondove za njihovo socijalno zbrinjavanje. Oko njih bi izrasli klasteri malih i srednjih firmi.

Nemačka vlada nije dozvolila da devedesetih godina prošlog veka propadne poznata fabrika kotrljajućih ležajeva FAG, vlasništvo porodice Šafer. FAG je strateška kompanija za nemačku industriju, vitalna karika u proizvodnom lancu mnogih fabrika, kaže Petrović. Kao što Amerika 2008. nije dozvolila da propadnu ,,Krajsler”, „Dženeralmotors” ili ,,Ford”.

– Ako nam treba proizvodnja traktora i kombajna, takvim fabrikama nije mesto u centru grada. Odredićemo pogodnu lokaciju, naći investitora i izgraditi novu fabriku na teritoriji Beograda, a njihovu imovinu u gradskom jezgru ponuditi na prodaju – izjavio je za ,,Politiku” Ljubić.

Profesor Petrović tvrdi da bi, uz pravu podršku države, IMT za pet godina mogao da dostigne godišnju proizvodnju od 20.000 traktora. To je polovina projektovanog kapaciteta fabrike, a te traktore nije teško prodati.

Oni su u celosti domaći proizvod, na vrhu složenog proizvodnog lanca. IMT bi pokrenuo kooperante, uključujući i rakovički IMR koji proizvodi motore. IMR takođe ima svoje kooperante. Na početku tog lanca je „Železara Smederevo”. Proizvodnja 20.000 traktora zahteva 40.000 tona čelika.

– Za Srbiju je od suštinskog značaja da obnovi prerađivačku industriju u kojoj je nekada bila jaka, kao što su metaloprerađivačka, namenska, hemijska, tekstilna, prehrambena, farmaceutska industrija – tvrdi Petrović.

– Gašenje i preseljenje novobeogradske fabrike traktora bilo bi katastrofalno i za IMT i za Beograd. U Novom Beogradu mora da se radi i proizvodi, a ne samo da se troši. Srbija ne može da se industrijalizuje ako Beograd opet ne postane industrijski grad, jer u Beogradu živi više od četvrtine njenog stanovništva. Zato treba oživeti IMT i IMR. Ali i „Ikarbus”, jer za potrebe Beograda može da proizvodi 800 autobusa godišnje, iste onakve koje sada uvozi iz Poljske, ali upola jeftinije.

Nemačka ne izmešta industriju iz gradova. Dobar primer je Štutgart, gde u samom jezgru grada rade kompanije kao što su „Mercedes”, „Porše” ili „Boš”.

Srbija to može

Iako je sadašnje stanje teško, budućnost naše industrije ne mora biti mračna, tvrdi profesor Petrović. Naprotiv, Srbija je industrijska nacija koja je u proteklih 160 godina dokazala da je sposobna da razvije konkurentan industrijski sistem, koji može da odgovori društvenim potrebama.

– U narednih pet godina Srbija mora da udvostruči broj preduzeća, do 2030. stvori bar 300.000 novih radnih mesta, tehnološko težište proizvodnje pomeri iz niskih u srednje tehnologije i učešće industrijske u stvaranju BDP podigne na 25 odsto. Za to je neophodno da industrijski razvoj dobije status dugoročnog društvenog prioriteta najvišeg značaja i da država stvori odgovarajući institucionalni okvir. Evropa ima svoje ministarstvo industrije svoj institut za industrijske tehnologije i inovaciju (EIT), svoju razvojnu banku. Srbija to isto mora da učini, jer sadržaj bez forme ne može da postoji.

Aleksandar Mikavica

objavljeno: 12/05/2013

Nastavak na Politika...