Izvor: Politika, 01.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari frontovi i novi problemi
U Bukureštu danas počinje dosad najveći samit zapadne alijanse, pred kojim se nalaze četiri grupe problema: širenje na istok, rat u Avganistanu, vojni kapaciteti EU i – odnosi sa Rusijom
„Bela kuća”, impozantno zdanje u središtu Bukurešta, spomenik megalomanije bivšeg rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua, danas vrvi od gostiju koji su u njegovo vreme bili nezamislivi. Bukurešt je domaćin ovogodišnjem samitu NATO lidera – najvećem u istoriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovog saveza – njihovim trodnevnim razgovorima od kojih se očekuje da budu završeni nekakvim dogovorom. O „novom strateškom konceptu” koji bi trebalo da pruži nove odgovore na stara pitanja o svrsi saveza i kako da je ostvari, kao i o nekim sasvim konkretnim pitanjima koja prvenstveno treba da definišu odnos alijanse prema zemlji zbog koje je svojevremeno i osnovana – Rusiji.
U Bukureštu će se tako debatovati i odlučivati o daljem širenju kluba: kojim zemljama sasvim otvoriti vrata, a kojim ih samo odškrinuti, kako redefinisati unutrašnje odnose i kako privesti kraju ono što je još pre sedam godina započeto u Avganistanu. A pitanju kako dalje sa Moskvom, posebnu težinu daće činjenica da je na samit pozvan nesvakidašnji gost – odlazeći ruski predsednik Vladimir Putin.
Širenje: Ko dobija pozivnicu, a ko će da sačeka?
NATO je osnovan 1949. kao brana protiv nadiranja Sovjetskog Saveza u Evropu i sistem kolektivne bezbednosti za svojih 12 zemalja osnivača. Kada je okončan hladni rat i kada se urušio SSSR i njegov Varšavski pakt, učinilo se da je i zapadna alijansa izgubila razlog postojanja. NATO, međutim, nije raspušten: u međuvremenu je alibi za opstanak pronašao na Balkanu, a u prvoj godini 21. veka i u Avganistanu.
U međuvremenu se i proširio: danas ima 26 članica (od kojih je 21 i u EU). Ali širenje nije završeno: u Bukureštu se očekuje da pozivnicu za članstvo dobiju i naši susedi, Hrvatska i Albanija. Na ovom spisku je i Makedonija, ali njeno učlanjenje bi moglo da bude odloženo zbog spora koji ima sa Grčkom oko imena. Grci, još otkako je Makedonija odlučila da kao samostalna država zadrži ime koje je stekla u bivšoj Jugoslaviji, oko toga vode spor, smatrajući da su makedonski Sloveni uzurpirali antičko ime njihove severne pokrajine. Kompromis oko toga je, istina, moguć u poslednjem momentu, ali nije verovatan: između Skoplja i Atine oko ovoga će se još nadvlačiti konopac.
Ali glavnu pažnju i publicitet kad je reč o daljem širenju privlače dva mnogo delikatnija slučaja: Ukrajina i Gruzija. Razlog je Rusija: uverenje Moskve da bi NATO „usisavanjem” ova dva njena suseda prešao „crvenu liniju”, koja bi označila početak nove konfrontacije.
„Tvrdo” NATO krilo, predvođeno Amerikom, insistira da Rusija ne sme da dobije pravo „veta” na odluke alijanse, dok uticajne evropske zemlje, Nemačka pre svega, smatraju da treba biti pragmatičniji. Formulacija Berlina je da sa Ukrajinom i Gruzijom treba pričekati, ne samo zbog Rusije, nego i zbog miraza koje bi te dve zemlje donele. U Ukrajini, to je velika ruska manjina koja je u stanju da zamuti vodu, kao i činjenica da je za ulazak u NATO samo 30 odsto Ukrajinaca. Gruzija, pak, ima dve praktično osamostaljene pokrajine, koje imaju podršku Rusije i, slično Kosovu, žele da budu samostalne države. Najverovatniji ishod je zato da će i Ukrajina i Gruzija biti ohrabrene – da se još strpe.
Avganistan: Asimetričan rat asimetrične koalicije
Nad samitom u Bukureštu je teška senka Avganistana. Srž ovog problema je u dilemi: kako to da najmoćniji vojni savez na svetu ni posle sedam godina ne uspeva da postigne ratni cilj u jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta – da politički eliminiše radikalne islamiste, talibane, i uništi Al Kaidu i njenog vođu, Osamu bin Ladena.
Odgovor je možda u prirodi tamošnjeg konflikta i u samom Avganistanu kao „grobnici imperija” (Aleksandar Makedonski, Britanija i Sovjetski Savez svedoče o tome), u „asimetričnosti” sukoba – i u koaliciji koja je mobilisana da bi povela ovaj „rat protiv terora”, isprovociran napadima na Ameriku 11. septembra 2001.
U rumunskoj prestonici sledeća tri dana u fokusu će biti ovo poslednje. Od 47.000 vojnika koje su u Avganistan poslale NATO članice i još osam partnerskih država, samo Amerikanci i Britanci (i u manjoj meri Kanađani i Holanđani) stvarno ratuju (i ginu). Asimetričan rat dakle vodi i asimetrična koalicija. Funkcioneri Pentagona su ovih dana anonimno citirani kako je „od rata koji se vodi sa saveznicima gori samo rat koji se vodi bez njih”.
Ali to, ipak, nije suština problema. Ona je po svoj prilici u tome što vojna sila ne može da izgradi državu tamo gde je nema, i u tome što talibane ne mogu da poraze zapadnjaci – to mogu samo Avganistanci. Jedan britanski dnevnik je ovim povodom podsetio i na reči Radjarda Kiplinga, čije je neposredno iskustvo, premda iz drugog vremena, i danas aktuelno: „U borbi protiv slabijeg, ali teško uhvatljivog neprijatelja, veće šanse imaju oni čiji su životi jeftiniji”. A to nisu životi NATO vojnika...
EU: U pomoć priskače Nikola Sarkozi
Tešku situaciju oko Avganistana donekle je olakšao francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji kao da bi da zameni bivšeg britanskog premijera u ulozi najboljeg američkog prijatelja: najavio je da bi Francuska da se vrati u „integrisanu vojnu strukturu NATO” iz koje se De Gol povukao još 1966. To će, kako se nagoveštava, u Bukureštu zašećeriti objavom da će Pariz u Avganistan poslati još oko 1.000 vojnika, da se bore rame uz rame sa Amerikancima i Britancima. Ima, međutim, i uslov: da EU prvo načini napredak u „zajedničkim odbrambenim kapacitetima”.
To u stvari znači jačanje samostalne, od NATO nezavisne vojne moći EU, čemu se Amerika dosad protivila, a što bi sada mogla da prihvati. Argumenti su upadljiva asimetrija u doprinosu „kolektivnoj bezbednosti” na dve strane Atlantika: dok Amerika za odbranu troši četiri odsto svog BNP-a, samo pet evropskih NATO članica dobacuje do dva odsto BNP-a za ove svrhe. Evropljani su s mukom skrpili kontingent za Bosnu, a tek treba da sastave (pravno neutemeljeni) Euleks za Kosovo. Ali, kao i u minula vremena, na vidiku je novi podsticaj za drugačiji pristup: Rusija.
Rusija: Naoblačenje ili razvedravanje
Vladimir Putin će, iako u Kremlju ostaje još samo mesec i po dana (a Buš u Beloj kući još 10 meseci), biti glavna zvezda u Bukureštu, ne samo zbog pomenute „crvene linije” kad je reč o prijemu Ukrajine i Gruzije, nego i zbog ponude koju je teško odbiti: da se NATO trupe u Avganistanu snabdevaju preko ruske teritorije. On i Buš će, inače, svoj oproštajni samit nastaviti i u Putinovoj zvaničnoj rezidenciji u Sočiju, na crnomorskoj obali, posle čega bi trebalo da bude jasnije da li će u odnosima dve strane nastupiti dodatno naoblačenje ili razvedravanje.
Pored NATO širenja, Buš i Putin treba da, ako je to uopšte moguće, približe stavove oko američkog raketnog štita u Evropi (u Češkoj i Poljskoj), oko povratka Rusije u Ugovor o ograničenju konvencionalnih snaga u Evropi – i oko nezavisnosti Kosova. Stavovi oko svega toga su prilično udaljeni, ali obojica uskoro bivših predsednika računaju da bi to uspešnije mogli bar donekle da premoste oni nego njihovi naslednici. Nijednom pri tom nije do dramatičnog pogoršanja odnosa – ali su i obojica sasvim svesni veličine i uloga, pa shodno tome i granica do kojih mogu da popuštaju.
-----------------------------------------------------------
NATO klub
Pored osnivača, u članstvo NATO, prema članu 10 Vašingtonskog ugovora, može da bude primljena „svaka evropska zemlja koja je u stanju da ojača principe ovog ugovora i da doprinese bezbednosti područja Severnog Atlantika”.
NATO danas čine: Belgija, Bugarska, Kanada, Češka, Danska, Estonija, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Irska, Italija, Latvija, Litvanija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Turska, Velika Britanija i SAD.
------------------------------------------------------------
Francuska i Nemačka protiv ulaska Gruzije i Ukrajine
Francuska i Nemačka neće podržati ulazak Gruzije i Ukrajine u NATO, izjavili su visoki zvaničnici ovih država. Francuski premijer Fransoa Fijon rekao je radiju Frans enter da „Francuska neće dati zeleno svetlo za ulazak Gruzije i Ukrajine” i dodao da se „stav Pariza razlikuje od stava SAD po ovom pitanju”. Fijon je objasnio da se Francuska protivi ulasku ove dve zemlje u NATO zato što smatra da to ne doprinosi ravnoteži odnosa snaga u Evropi i između Evrope i Rusije. „Želimo da o ovome razgovaramo sa Rusijom”.
Nemačka vlada smatra da Ukrajina i Gruzija, zbog unutrašnjih sukoba, još nisu „zrele” za prijem u NATO, izjavio je juče u Berlinu portparol nemačke vlade Ulrih Vilhelm.
Tanjug
------------------------------------------------------------
Rogozin ne veruje u ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO
Ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin izjavio je da ne veruje da će se na samitu Ukrajina i Gruzija približiti ulasku u zapadni vojni savez, a ako bi se to desilo NATO bi prešao kritičnu liniju. „Amerikancima je do toga vrlo stalo, ali Buš će uskoro otići i neće snositi odgovornost za tu odluku. Sa njom će se baktati oni koji ostanu posle njega”, rekao je Rogozin u intervjuu poljskom listu „Đenjik”.
Diplomata je podsetio da kada je Poljska ulazila u NATO reakcija Rusije je bila mlaka, ali sa Ukrajinom i Gruzijom, koja po njegovoj oceni samo pokušava preko NATO-a da reši svoje unutrašnje probleme sa separatizmom, stvari stoje drugačije. „To je kritična tačka, stižemo do crvene linije, jer alijansa dolazi na same naše granice. Političari mogu da govore o vrednostima, liberalizmu, demokratiji, ali to su samo reči. NATO je vojna organizacija a u stvarnosti se ne broje političke deklaracije, već vojni potencijal”, kazao je ruski ambasador.
Moskva, prema rečima Rogozina, želi da sačeka ishod samita u Bukureštu, ali već razmatra neke mere, recimo odstupanje od sporazuma o ograničenju raketa kratkog i srednjeg dometa ili vojni savez sa Kinom.
Milan Mišić
[objavljeno: 02/04/2008.]
