Izvor: Danas, 09.Okt.2015, 20:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stara Padova
Pročitah prekjuče Panovićev tekst o koncertu legendarnih čilagera, Krozbija, Stilsa i Neša. I - šta da vam kažem? Kao da sam i ja bio tamo, toliko je to Zoki lepo opričao. Najbolje mi se ipak svideo završetak. Potegao, dakle, Panović na daleki put, zastao na benzinskoj pumpi (pretpostavljam u Šimanovcima), tu ga poznanik, pumpadžija, zaskočio - a da gde je krenuo, a Panović će kao iz topa: U Padovu, na koncert CSN-a. Pumpadžija na to naprosto poskoči! CSN u Pazovi! Vidi jada! >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << I pročaja.
Panović je pumpadžijinu omašku pripisao gluvoći i tu je delimično bio u pravu - jeste to gluvoća, ali gluvoća posebne, "naše” vrste", parohijalna, arbitrarna, selektivna, maštovita, tesno povezana sa ovdašnjom sklonošću mitomaniji i pustim sanjama. Prividna suprotnost te gluvoće je fantastična izoštrenost sluha za izmišljene, neverovatne, stravične i panične glasine. Budući da je danas subota, dan za kulturu, a da smo se tokom nedelje onoliko bavili teškim društvenopolitičkim temama, red je da se se malo opustimo, pa ću vam ispripovedati poučnu priču iz moje klasične starine, to jest iz detinjstva.
Beše to sredinom šezdesetih godina u mom zavičaju, Bajinoj Bašti… Ne trčite pred rudu, đuturumi, nisu Krozbi, Stils i Neš došli da sviraju u Bajinu Baštu. Mada je to, ruku na srce, bilo mnogo verovatnije nego da danas dođu u Pazovu. Pa šta je onda bilo? Eh, šta je bilo? Katastrofa! Strava i užas. Čudo i pokor!
Srušio se avion na Kik. Sledi neophodno pojašnjenje. Kik je oveće brdo u blizini Bajine Bašte, piramidalnog oblika, dušu dalo za bulažnjenja o vanzemaljcima i sličnim tricama i kučinama, ne znam samo kako je izmaklo pažnji redakcije “Trećeg oka”. Nego da ne dužim. Jednoga dana se po Bajinoj Bašti munjevito prosu vesta da se na rečeni Kik srušio avion. Sledi još jedno pojašnjenje. Iz Bajine Bašte puca izvanredan pogled na brdo Kik. Hoću da kažem – da se srušio bilo koji avion veći od papirnog, lepo bi se to videlo sa glavne ulice. Činjenica, međutim, da se na Kiku ništa nije videlo – bar ne ništa neuobičajeno – nije sprečila nekolicinu mojih drugova i moju malenkost da iz puste znatiželje i dosade potegnemo na Kik.
Vijogor Kik takozvanom vazdušnom linijom jeste blizu varoši, ali put do njega je vrlo zaobilazan, prepun vrzina, jaruga i blata. Da stvar bude gora, ni takav put nismo poznavali, što nas uopšte nije sprečilo da hrabro napredujemo ka vrhu. Da bismo se – kada smo se posle debela tri sata konačno popeli – uverili da se nikakav avion nije srušio. Da li smo bili razočarani? Jebem li ga, ne sećam se. Zaborav je izbrisao mnogo toga. Sećam se samo da smo se kućama vratili pred mrak, mokri, kaljavi, puni čičaka. Ne znam zašto me ova priča izdaleka podseća na našu istoriju.
