Izvor: Večernje novosti, 05.Jan.2014, 23:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stanković: Kvadratura duše meri se srećom

PARČE hleba teško 21 gram držaće vas sitim pola sata. Šolja crne kafe napravljena od kašičice tog napitka (takođe teške oko 21 gram), razbudiće vas na sat. Ako isto toliko težine dodate ili oduzmete svojoj ukupnoj telesnoj masi nećete osetiti nikakvu razliku. Ali, ako posedujete ceo 21 gram duše, koliko neki teoretičari smatraju da teži taj nevidljivi, ali esencijalni deo našeg bića, blagosloveni ste da sebi i drugima podarite tone sreće. Naravno, samo ako umete da je otvorite i >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << podelite sa bližnjima. Jer se kvadratura duše, naročito u vremenima kada se čovek otuđio od svega, osim od greha, meri isključivo količinom sreće. Kako se vratiti sebi povratkom prirodi, pronaći mir u haosu narušenih moralnih vrednosti i lažnih idola, poštujući matematiku života, u intervjuu za "Novosti" podseća nas Branko Stanković, urednik i voditelj emisije "Kvadratura kruga". Pred najradosniji hrišćanski praznik, poznati Užičačin poručuje da je Božić pravo vreme za pomirenje i praštanje. Da se pruži ruka onom sa kim smo se možda zakačili ili mu uputili ružnu reč tokom prethodne godine, i pokušamo da nadoknadimo ljubavlju izgubljeno vreme. Odatle i čuveni pozdrav: "Mir Božji, Hristos se rodi". - Moja porodica nije do kraja proslavljala tradiciju, jer je moderno doba donelo novine zbog kojih nismo unosili u kuću slamu i posipali orahe - priča za naš list Stanković, prisećajući se proslave Božića iz detinjstva. - Ali, česnice je uvek bilo i radovali smo se tome ko će pronaći novčić. Majka je u nju stavljala i različite vrste drveta poput drenovine, za zdravlje, šljive, koja simbolizuje rodnost, i breze, drveta samooplođenja i plodnosti. Radovali smo se glavnom ritualnom delu proslave Božića na svečanoj trpezi. Porodica je uvek bila na okupu. * Kako danas slavite? - I dalje u širem porodičnom krugu. Svake godine krajem decembra odlazimo u Užice, pa se kod roditelja okupimo na ručku bratovljeva i moja porodica. Obično meni pripadne uloga da odem u šumu i nasečem badnjak, a ukoliko ne stignem - to učini moj otac. * Patrijarh Pavle je govorio da bi trebalo da se trudimo da nam Bog bude na prvom mestu u životu, i da će onda sve ostalo biti na svom mestu. Zašto se ovakvih stvari setimo samo pred Božić? - Nemam prava da ispravljam patrijarha, ali smem da kažem šta mislim. Čovek bi trebalo da nam bude na prvom mestu. Moj put ka Bogu je čovekoljublje i bratoljublje. Ne kažu bez razloga da je Bog ljubav i da je ona put ka njemu. Zašto nismo takvi, neka se zapitaju oni koji se svakog dana ogreše o nekog, što ne umeju da pozdrave komšiju u liftu ili prođu namrgođeno pored kolege. Da li su srećni zbog toga? Sećam se bombardovanja, kada je taj zao trenutak zbližio ljude u podrumima. Delili su dobro i zlo, poslednji komad hleba i cigaretu. Onda su sirene utihnule i svi su se vratili starim navikama. Prestali su da se javljaju jedni drugima. Putem otuđenja krenulo se otuđenjem od prirode, pa i od čoveka. PORODICA * Budući da sve potiče iz porodice, da li je možda u njoj problem? Kako ste vi vaspitali svoje dete? - Kada dete stasava u zdravoj porodici, obasipano ljubavlju i pažnjom, iako nema mnogo, postaće čovek. U porodicama koje mogu da kupe mene, ženu i svu našu familiju video sam mnogo više nesreće nego u siromašnim. U mojoj porodici niko nema profil na društvenim mrežama, čak ni moja žena, koja je takođe novinarka. Mi, za razliku od mnogih, okupljamo ljude kod kuće, a ne po restoranima. Delimo hranu i ljubav sa njima. * Zašto su nam ruke postale mera stvari, iako znamo da ćemo na kraju balade otići praznih šaka? - U rukama je i molitva. Nema nijedne religije u kojoj molitva ne započinje rukama. One su kantar života jer se njima meri sve. Plemenitost i škrtost, širokogrudost i neljudskost, dobro i zlo. U njima je i davanje i uzimanje. Ruke dele, daju i daruju, ali i uzimaju, zgrću i grabe. Ruke nose duboku simboliku. Šake su istovremeno naše oruđe i oružje, radimo i ubijamo. One osvajaju, okupiraju, odnose, oduzimaju, osuđuju, oslepljuju, ozleđuju, otključavaju, obijaju, odvaljuju, oštećuju... Ali i obrađuju, okopavaju, oslobađaju, operišu, ohrabruju... * Mislite li da zlo nije preovladalo u ljudima? - Zlo je organizovanije i koncentrisanije u ovom vremenu. Zavist se ponovo probudila u srpskom biću, a ona izjeda iznutra. Celog života tragamo za ljubavlju i srećom, a dešava se da nam je nadohvat ruke. Da bi čovek bio srećan važno je da ima nekog ko ga voli, koga on voli i posao koji voli. Većina ljudi ne shvata da sreća nije apstraktna. Ona je u čoveku, ne u materijalnim stvarima. Porodica i prijateljstvo je osnova svega, a opet se to gubi u današnjoj trci za novcem u kojoj je čovek čoveku postao vuk. * Ako je čovek čoveku postao vuk, a vuk vuku nikada ne može biti čovek, kako pronaći put do ljudske duše? - Mnoga prijateljstva su danas zasnovana na interesu, pa pucaju onda kada se pokaže da nisu bila prava. Samo otvorenim srcem nalazimo put do ljudske duše. Tim načelom se vodim u svojim emisijama. Vuk čoveku nikada ne može biti čovek, ali može mu biti prijatelj. Monah Ambrozije i njegova vučica dokazali su da su životinje iskrenije od ljudi, koji su u ljubavi vešti matematičari, dok je kod njih čista hemija. One umeju da prepoznaju po dodiru i mirisu da li ste iskreni prema njima. Čoveka možete da slažete i da budete uverljivi, ali životinje ne možete. Imao sam priliku da upoznam ljubav koja se razvija između čoveka i orla, što govori šta se sve može postići kad čovek ide srcem. * Zašto je danas teško voleti čoveka? - Urušeni sistem vrednosti napravio je od čoveka mašinu koja može da uradi sve za novac po cenu obraza. Zbog toga je uprljan, ugažen i unižen. Ima i onih u senci koji ne pristaju na to, pa su u zapećku. Na površinu su isplivali oni sa mnogo manje ljudskih kvaliteta, a pametni, dobri i plemeniti povukli su se u stranu i zaćutali. Krivi smo mi u medijima jer negujemo takvog čoveka, a onog mnogo kvalitetnijeg ne uzdižemo dovoljno. * Ako se putevi jedino uče putujući, jeste li uspeli da izmerite kvadraturu svog kruga? - U mom životu je bilo mnogo krugova i kvadrata, uspona i padova. Merim svoj život količinom sreće. I srećan sam. Ako je to mera života, onda sam je izmerio na pravi način. Kada merite kvadraturu nečije duše morate uzeti u obzir onaj deo koji dajete nekome, iako to često košta. Čim dajete deo energije, vi je i gubite, ali ne žalim zbog toga. * Jesu li nam duše postale male? - One i jesu male. Teoretičari kažu da su teške svega 21 gram, ako uopšte postoje. Tako mala i teskobna može da podari tone sreće. Duša ima težinu za one koji umeju da je otvore i podare drugom, a oni koji je drže stisnutom, grčevito je čuvajući samo za sebe, za njih nema sreće. Ne možete biti srećni zatvoreni u četiri zida sa internetom. Zapostavili smo dodir, da prijatelja iskreno potapšemo po ramenu, zagrlimo, stisnemo mu ruku i poljubimo ga tri puta. Na takav način nestaje ljubav, jer dodir je deo nje.

Nastavak na Večernje novosti...