Izvor: Večernje novosti, 14.Dec.2014, 15:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stanišići jači od tame i predrasuda

UŽICE - Surovo faktografski, to je ovako: mama je poginula 1987. godine, tata se oženio, a Centar za socijalni rad je nas tri devojčice, moje mlađe sestre Slađanu, Milenku i mene smestio u dom. Dete si probuđeno olujom neshvatljivog, ali stvarnog i opipljivog zla, ostavljen si usred najcrnje noći, bez igde ikoga da upali svetlo. Užasnom strahu lak si plen, dušom se hrani. Treba ti topline, a ne znaš da li je na svetu još ima. „Domac“ sam postala u sedmoj, to je istovremeno i crni usud, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i sreća u velikoj nesreći, nezgodan beleg i reč u koju staje život. Dragana Stanišić (34) je još 1999. iz užičkog doma „Petar Radovanović“ izašla usred bombardovanja. Čim je napunila osamnaest, to se ne zaboravlja... - Pitala sam se tu na pragu doma, u paničnom strahu, šta će biti sa mnom? Posmatrala sam strmu ulicu i nisam znala na koju stranu da krenem. Sa ove strane praga niko me nije čekao. Osim predrasuda. „Domac“ si, mora biti da si prestupnik, a suprotno je. Odrasteš prerano, a nikada ne dorasteš do poželjnog kandidata za bilo kakav posao - kaže Dragana. - Dom „Petar Radovanović“ je užička kuća u kojoj sam među drugovima i vaspitačima našla svoj deo dobrote. Ostatak grada nas ne doživljava tako. Za većinu domaca prave životne šanse su neuhvatljive. Volela bih kada bi nas doživljavali kao posebne, hrabre Užičane. Mi smo rođeni odrasli, veliki, za detinjstvo nismo imali vremena. Dajte nam šansu. Dragana se kroz život borila za opstanak, strpljivo: vaspitači, staratelji, očeva sestra Maca i ljudi koje je slučajno i namerno sretala na tom putu, poput Ilije Kovačevića koji joj je svojevremeno obezbedio prvo zaposlenje u nekadašnjem „Lala presu“, bili su pojedinačni zraci svetlosti. Razbijali su onu tamu dečje duše ostavljene davno na ovom svetu, bez igde ikoga. Dragana je pre 14 godina srela Ivicu. Dve godine kasnije rodio se Uroš (12), a 2006. i Jovana (8). Dragana trenutno nema stalno uhlebljenje, Ivica grabi svaku priliku da radi na građevini, podstanari su, teško je... Ali sada sija! - Kad žele da me pohvale, drugari me zovu Pele. Treniram u Jedinstvu, to je najbolji klub na svetu, naravno, uz Crvenu zvezdu - ponosno kaže Uroš, dok juri na vrata da ne zakasni u školu, i iskreno dodaje: - Šesti sam razred, biće sve još bolje ako mi matematika krene, tu škripi. Za njim odlazi i Jovana, počinje proba u KUD „Sevojno“, čekaju je nastupi, mora da vežba, da na koncertu ne bude treme. Stanišićima smo odneli novogodišnji poklon Fonda humanosti „Novosti“ i „Forme ideale“, njihov dom smo opremili nameštajem, od poda do plafona. Za decom, odlazimo i mi, a jedna baka, komšinica širokog osmeha, u prolazu nas pita skoro šifrovano: „Jeste li videli, osetili?“ Videli smo decu lepu, zdravu, nasmejanu i snažnu. Bolje vaspitanu od klinaca za život naoružanih tek najnovijim „ajfonima“. I roditelje punog srca, velike borce. - Kad bi se ostvarilo da Dragana i Ivica stalni posao pronađu, to bi tek radost bila ... - kaže starica.

Nastavak na Večernje novosti...