Izvor: Politika, 16.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stanari ulice Mango
"Karamelo", "Sveci mirnih voda", "Žuto lice" ili "Devojka sa maramom boje mandarine" kao primeri etničke poetike globalne Amerike balkanizuju američki jezik i u korene mu ubrizgavaju neodoljive savremene sokove
Vašington, juna - U San Antoniju u Teksasu odakle potiče i kaubojski predsednik SAD Džordž Buš, usred istorijskog distrikta Kralja Vilijama jedna kuća odskače svojom purpurnoskerletnom bojom. U njoj živi Sandra Sisneros, autorka čije su knjige ušle u obaveznu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << školsku lektiru širom Amerike. A njena poetska proza satkana od živopisnih tradicija latinosa i mukotrpno stečene tortilje tipični je primer "balkanizacije" engleskog jezika, o čemu je nedavno govorio jedan od najvećih živih pisaca Latinske Amerike, Meksikanac Karlos Fuentes.
On je primajući nagradu u španskom institutu Servantes ukazao na moćnu budućnost španskog jezika kojim "govori 500 miliona ljudi i 45 miliona u srcu Sjedinjenih Američkih Država". Za to vreme engleski jezik rasparčava se na Špengliš, Ejziangliš, Slovenogliš...Globalizacija ili balkanizacija, tek teško je danas u Americi čuti ili pročitati tekst na čistom engleskom ili američkom jeziku...
Latino pulsiranja
Nemoguće bi bilo objasniti na srpskom kako sintaksičke kovanice, gramatička pravila ili pojedine reči uplivavaju u ogromno grotlo engleskog jezika, kako se uvlače "brama", "karma" i "mantre" na svakom ćosku svake američke ulice gde se praktikuje jedna od stotine varijacija joge, kako se uspavanke i kletve Asteka, Maja i Inka pomešane sa konkistadorima, skupa slivaju u savremenu anglosaksonsku poeziju, kako se fonetski ili po Vuku Karadžiću pojednostavljuje speling...Amerika je, uostalom, zemlja imigranata gde, uz sve stroge norme i pravila za svaku situaciju, nije postignuta saglasnost samo oko najosnovnijeg: Najmoćnija zemlja sveta nema ni danas svoj zvanični jezik.
No kuća Sandre Sisneros najbolje govori o njenom opusu. Članovi komisije za očuvanje istorije pobunili su se protiv tih drečećih boja (kombinacija purpurnoružičastog i svetlozelenog), ali im je autorka iz obavezne školske lektire odgovorila da su etnocentristi i da pokušavaju da prekroje istoriju u svoju korist. "Teks meks" boje su deo istorijskog nasleđa koliko i viktorijanska neupadljivost.
Amerikanka rodjena u Čikagu od majke Čikane (Čikana je žena meksičkog porekla rođena u SAD) i oca Meksikanca, Sandra Sisneros je zajedno sa šestoro braće živela između dva sveta. Često su odlazili kod bake na meksičko selo gde su provodili leta, a u Americi su se družili sa ogromnom latino kolonijom. Ona je američke književnica, jer piše na engleskom, ali njena proza pulsira latino ritmom, bojama, običajima i vokabularom. "Kuća u ulici Mango", njena prva "prozna poema", knjižica o latinosu adolescentu i snalaženju u Americi, prodata je u više miliona primeraka i prevedena je na jedanaest jezika. Sisneros je već sa svojom "Ulicom Mango" postala najpopularniji "latino pisac" u Americi.
"Pričaj mi nešto, makar bilo i laž" počinje Sisneros priču o "Karamelu", boji slatkog sunčanog dečijeg sna u kome se od prve rečenice podstiče na izmišljanje, što bi Amerikanci krstili laganjem.
Mnogi su u savremenoj američkoj literaturi pošli stazama Sandre Sisneros, ali jedan od najtalentovanijih je Aleks Espinoza, 36-godišnji pisac iz Kalifornije, rođen u epicentru sudara dva sveta, meksičkom graničnom gradu Tihuana. Nedavno je izašao njegov prvi roman (istovremeno na španskom i engleskom), "Sveci mirnih voda", priča iz prodavnice čarobnih napitaka, kaktusa, cvetova, kamenja i sveća...sa Anaheim pijace. Espinoza traži amajliju koja "otvara puteve" i donosi "sreću". Da li su u zemlji imigranata i danas, kao nekad, svima podjednako otvoreni putevi?
Žuto brodvejsko lice
Mnogo se danas govori u Americi o pozorišnoj predstavi "Žuto lice", američkog Kineza Dejvida Henrija Hvanga koji se pita šta je danas u Americi zaista autentično. Otkriće da Markus, glavni junak, nema ni kapi azijske krvi, izaziva paniku, pa režiser pokušava da ga prikaže kao "Ruskog sibirsko-azijskog Jevrejina"...Sve je to fina samoironija, na Hvangovu znatno raniju predstavu "Mis Sajgon" , kada je on lično predvodio proteste zbog belog glumca u ulozi Azijca u ovom mjuziklu na Brodveju.
Ali "Žuto lice", na drugi način, oslobođeno privida svakodnevne glazure, razmatra kliskosti nacionalnog i rasnog identiteta u Americi: Šta znači biti član etničke zajednice? Ko može da se poziva na ugroženost? Da li je naš etnički ili rasni identitet samo maska? I kakva je naša istinska priroda?
Kritika je pozdravila promenu i osveženje podstaknuto Hvangovim "Žutim licem" u često šupljikavoj polemici o etničkom identitu u obećanoj zemlji gde smo "svi mi Amerikanci, iako to u stvari nikada nismo".
Da li ćemo reči kao što su Azija i Amerika ili "azijski Amerikanac" ili rasa i nacija i dalje mešati tako da nas više niko ne razume, pita se ovaj kineski Amerikanac. Postoji li uopšte, a kamoli danas u Americi, ljudsko biće potpuno čiste krvi?
Ali autentična etnička i verska realnost postaje sve složenija u globalnom društvu, iako se u cilju dokazivanja političke korektnosti čini kako više nema nikakve veze ko smo i odakle smo, već je mnogo važnije što svi zajedno sanjamo američki san.
Najugroženiji su, bar posle 11.septembra, američki muslimani. Pesnikinja Mohja Kahv, američka Sirijka, u "Marami boje mandarine", odstupa od glavnog toka američko-islamske proze jer razbija stereotipe i sa jedne i sa druge strane.
"Ne nisam se rodila sa maramom oko glave / Da, govorim engleski jezik / Da, nosim eksploziv" - piše Kahvova i dodaje da će, nastave li s predrasudama, zaista svi biti razneti eksplozijom.
Možda je zaista američki engleski postao "balkanizovan" kako govoreći u prilog kompaktnog španskog jezika konstatuje veliki Karlos Fuentes, ali u toj mozaičnoj velikoj celini ima mnogo neodoljive poetike, romantike i humora čija melodija tako prianja uvu, svojom savremenom globalno-etničkom porukom. Šapni mi nešto teroristički, bejbi, poručuje u ljubavno-političkoj parodiji američka Sirijka iz ulice mandarina, mangoa, ili plavih patlidžana i kaktusa. Sa poezijom umesto amajlije koja otvara sve puteve...
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 16.06.2007.]
.jpg)
