Izvor: Politika, 10.Mar.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Staljin, Linkoln i recenzenti istorije
Kada istorija nije gomila laži oko kojih smo se dogovorili, kako je govorio Napoleon, već poredak stvari koji obično obezbedi pobednik, onda su nacije srećne što imaju mitove koje će glorifikovati.
Ili su nesrećne što ih nemaju pa istorija tada postaje predmet burne revizije i povod neposustalih sukoba.
Smislio sam ove uopštene zaključke povodom ankete koja je pokazala kolika je danas popularnost Staljina u Rusiji i povodom filma „Linkoln” Stivena Spilberga. Kasnija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poređenja sa ovdašnjom situacijom su postala jednostavno neizbežna.
Dakle, pomenuta anketa pravljena povodom 60. godišnjice Staljinove smrti kaže da je bivši sovjetski lider Josif Visarionovič Džugašvili najpopularnija istorijska ličnost današnje Rusije. Otkud to kada je na pitanje da li bi pristali da žive u zemlji pod vlašću sličnoj staljinističkoj s „da” odgovorilo tek pet odsto građana?
Staljin je na mnogim lokacijama i u mnogim glavama skinut s pijedestala heroja koji je tri decenije bespogovorno upravljao Sovjetskim Savezom, Staljingrad je preimenovan u Volgograd, ali Staljingradska bitka zadržala je svoje ime i status ključnog zaokreta u Velikom otadžbinskom ratu. Bilo je to i doba kada je Rusima posle dve decenije potiskivanja nacionalnog identiteta dozvoljeno da o sebi ponovo misle kao o Rusima.
Kako je problem Rusije posle pada Berlinskog zida i rušenja komunizma bio stvaranje novih verzija istorije, jasno je da je Staljingradska bitka – Staljin je tu nebitan – postala središte te nove mitologije.
Početkom godine, kada je slavljena 70. godišnjica staljingradske pobede, bilo je jasno da to nema nikakve veze s nostalgijom za Sovjetskim Savezom, za komunizmom, ponajmanje Staljinom.
Tu je bilo reči o dopunjavanju i poliranju delova istorije koji ohrabruju patriotizam, koji promovišu pozitivne nacionalne mitove. One koje je Vladimir Putin želeo da sačuva kada je petokraku vratio na šapke ruske armije jer je pod tim simbolom pobeđen fašizam.
Nije slučajno Putin juna 2011. upozoravao da pokušaji revizije istorije Drugog svetskog rata – koji je SSSR koštao 27 miliona života – mogu da imaju „nepredvidive posledice” i potkopaju osnovne principe savremenog svetskog poretka.
Negde uporedo s komemoracijama Staljingradske bitke, „Linkoln” je počeo da ulazi u bioskope sveta – kao američki mit. Jer, kako drukčije tumačiti potrebu Amerikanaca da sebe vide isključivo kao zemlju koja je vodila rat za ukidanje ropstva, umesto velikog dela zemlje koji je ratovao da bi ga sačuvao.
Dve tipične relativizacije istorije i njenih protagonista, očeva svojih nacija. Potvrda Amerike onako kako ona želi sebe da vidi, atest Rusiji koja je spremna da pređe preko Staljinovih čistki, gulaga, prisilne kolektivizacije, fabrikovanih suđenja, deportacija, radnih logora, miliona pobijenih.
Kao što Rusi sebe kroz prizmu Staljingrada doživljavaju kao pobednike Velikog rata, svesno potiskujući šta se sve dogodilo od 1917. do 1991, tako se i Amerikanci diče svojim prvim crnim predsednikom zaboravljajući koliko dugo su se posle Linkolna vukle teške posledice ropstva.
Zato ruski Staljingrad 2013. i američki „Linkoln” 2013. služe da i jedne i druge podsete ko je šta uradio, koliko je žrtava bilo, koga je istorija potvrdila – kao pobednika. Dve komemoracije koje daju pozitivan impuls nacionalnim mitologijama.
Teško da ima epohe ili zemlje gde nije bilo pokušaja ulepšavanja ili revizije prošlosti. Jedino sam, ne znam zašto, nekako uveren da u Engleskoj, kolevci demokratije, ne postoje „bela” i „crvena” verzija Rata bele i crvene ruže tokom 15. veka.
Da li je u nekim situacijama posredi nespremnost da se suoči sa istinama prošlosti ili da se ona romantizuje? I jedno i drugo.
Danas je potreba za „novom istorijom” raširenija nego „stare istorije”, utvrdio sam pretragom ovih naslova na Amazonu. Forme su različite, ali se manje-više svode na isto: recenzent bi da pokaže da je on u pravu.
Džordž V. Buš je juna 2003, neposredno posle invazije Iraka, rat za obaranje Sadama Huseina branio od „revizionističkih istoričara” koji su po njegovom mišljenju pokušavali da ublaže pretnju koju je predstavljao svrgnuti lider.
No, bio je to samo Bušov amaterski i uzaludan pokušaj da svoj pogubni politički i vojni amaterizam brani izmišljenom teorijom o reviziji istorije.
Ipak, ova potreba za novim istorijama, udžbenicima, knjigama ili filmovima danas je najuočljivija u bivšim zemljama realsocijalizma koje traže nove verzije sopstvene prošlosti. Potreba za promenom istorije bez udaranja na nacionalni ponos simptomatično je aktuelnija u društvima bez demokratske tradicije.
Otuda je pobeda kod Staljingrada od ključne važnosti stvaranja novih mitova. Staljin je tu sporedna figura. Što uostalom i potvrđuje onih 95 odsto Rusa koji ne bi da imaju išta s despotskim političkim legatom Hazjajina.
Mi smo takođe krenuli u ubrzano rirajtovanje istorije, ali naš slučaj je poseban. Mi smo iz vremena u kojima je o Velikom vođi bilo zabranjeno reći išta loše, preko noći uskočili u vremena u kojima o istom čoveku nije preporučljivo reći išta dobro.
Istovremeno, potvrđujući primitivan odnos prema istoriji, mi, za razliku od Rusa, nismo u kolektivnoj prilici da glorifikujemo rat protiv fašizma zato što je jedna njegova dimenzija da je bio – građanski. Monarhista i republikanaca, komunista i kapitalista. Sumoran etnički sukob.
Za razliku od opravdane glorifikacije Staljingradske bitke, koja je označila prekretnicu u Drugom svetskom ratu, naša revizija istorije se po pravilu završava u izjednačavanju žrtava i agresora i dokazivanju da su kvislinzi istinske patriote.
Tako Srbija nema ni svog Staljina. Broz je bio Hrvat. Slobodan Milošević vukao je staljinski pedigre, ali on za razliku od Džugašvilija nije bio veliki pobednik Velikog rata već veliki gubitnik malih prljavih ratova.
Dok Rusi nisu dopuštali da im se dirne u svetinje otadžbinskog rata, ovde su se otvarali ukleti frontovi partizana i četnika koji su aktivni i posle sedam decenija.
Rusi su se okupili pod zvezdom oko Staljingradske bitke. U nemogućnosti da se okupimo oko pobeda nad fašistima, pokušavamo polovičnim rešenjima Kolubarske ili bitke na Ceru – čija je slava nesporna.
Ako Staljina danas neki i dalje cene po jednostavnosti života, za Broza to ne važi. Ali, i veliki broj Rusa koji se grozi Staljinovog perioda nikada se s njim nije šegačio. Ovde je Tito danas predmet sprdnje bizarne TV serije.
Ukoliko ne izmaknu kontroli, nacionalni mitovi su dobra, lekovita stvar. Narodi imaju potrebu da o sebi dobro misle. Problemi nastaju samo kada sopstvene mitove proglasimo za istine koje negiraju tuđe mitove.
Najtužnije je, ipak, kada niste u stanju da o sebi stvorite pozitivan mit koliko god on predstavljao lakirani deo istine. Ili kada mitove srušite poput mosta na Neretvi a potom niste u stanju da se dogovorite oko nekog drugog mita koji, po mogućnosti, ne bi bio gubitnički, lazarevski.
Boško Jakšić
objavljeno: 10/03/2013
