Izvor: Politika, 11.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Staće neko drugi na moje mesto!
„Motivi ljudi da izaberu vlast su u svakoj zemlji isti. To su ekonomska situacija, strahovi od nezaposlenosti, nemogućnosti lečenja. Samo negde iz istih razloga pobedi Čerčil, a negde Hitler. Kada saznamo kako da narod usmerimo da rešenje svojih problema vidi u demokratiji, a ne u poslušnosti i strahu od vlasti – uspećemo.”
Veliki građanski protesti 1996/97, posle krađe na lokalnim izborima. Mitinzi se održavaju svakog dana. U decembru Mira Marković postaje nervozna, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pojavili su se batinaši kod Terazijske česme, učestala su hapšenja... Radio amateri su nam doneli jedan tranzistor na kome smo hvatali policijsku frekvenciju. Naš štab u prostorijama Gradskog odbora Demokratske stranke na Terazijama, koji su vodili Zoran i Dejan, te informacije potom je ukrštao sa informacijama koje su dobijali Radio B92 i Radio Indeks kao i sa onima koje su stizale od građana. Građani su nam mnogo pomagali i tih meseci nije bilo moguće da se bilo gde u Beogradu zaustave policijska kola ili da zastane grupa policajaca, a da nam građani to ne jave. Tako su se Slobodan i Mira suočili sa opštenarodnim otporom. Znali smo gde se policija grupiše i gde nas čeka, kako se zovu komandiri, da li su besni jer ih satima drže da čekaju pod punom opremom, šta misle o nama, koga bi želeli da prebiju... Zoran, Vuk i Vesna su na osnovu tih informacija određivali pravac kojim će se tog dana šetati ili su iznenada menjali utvrđenu trasu. Bilo je smešno slušati zbunjenost i paniku u policiji usled promene trase šetnje i njihovo užurbano premeštanje sa jedne na drugu lokaciju. Jednog dana, na kraju šetnje, dok su Zoran, Vuk i Vesna govorili na Trgu, Zoran, koji je slušao policiju na tranzistoru, čuo je glas do tada nepoznatog policajca sa šifrom koju ranije nismo čuli: „Polako, imaš vremena. Pazi na treću metu, ona je sitnija”. Dejanu i Zoranu je odmah bilo jasno da je u pitanju snajperista, da je rekavši „sitnija” mislio na Vesnu Pešić, da su Zoran i Vuk takođe na nišanu i da su snajperisti na nekom od krovova na Trgu, najverovatnije na krovu zgrade „Jugoeksporta” u Kolarčevoj ulici. Otrčao sam do bine na kojoj je u tom trenutku neko govorio i dodao Zoranu cedulju na kojoj je pisalo: „Na nišanu ste snajpera, na ’Jugoeksportu’ su”. Zoran je pročitao cedulju, zgužvao je, stavio je u džep, pogledao u mom pravcu i namignuo mi! Potom je uzeo mikrofon i održao jedan od najboljih svojih govora. Rekao je ljudima da ako sutra na toj bini ne bude njega, ili Vuka, ili Vesne, „da na njihovo mesto treba da stane neko od njih, pa umesto njih neko drugi i tako do pobede”. Dok je govorio osećao sam kao da vodi borbu sa tim snajperistom koji ga je držao na nišanu. Tog decembarskog dana, Zoran je pobedio snajper.
Biće kandidat onaj ko može da pobedi
Kraj juna 2000. godine. Zoran dolazi u posetu evropskoj administraciji. Našu delegaciju osim Zorana čini još troje članova, Dragan i Aleksandra, funkcioneri DS-a, i ja koji ih čekam u Briselu. Sastajemo se sa Romanom Prodijem, predsednikom Evropske komisije, Havijerom Solanom, evropskim komesarom za bezbednost, brojnim drugim zvaničnicima i parlamentarcima. Na kraju jednog dana, na večeri u hotelu, analiziramo prethodni dan. Zoran nas iznenadi pitanjem: „Šta mislite da kandidujemo Koštunicu za predsednika?” Pitamo ga otkud to, a on kaže: „Uradili smo dva nezavisna istraživanja i on ima najviše šansi, a kandidat treba da bude onaj ko može da pobedi”. Na pitanje „šta ako Koštunica ne pristane”, Zoran samouvereno odgovara sa: „Videćemo, kandidovaćemo sledećeg sa liste”. Ostalo je istorija. Na predsedničkim izborima u septembru 2000. godine kandidat DOS-a je pobedio. U trenutku kada nas je Zoran to pitao nisu bili raspisani izbori za predsednika SRJ, ali je on očigledno znao šta Milošević sprema. Video je u tome našu šansu i imao jasan cilj pred sobom – pobediti diktatora. Razmišljao je o tome kako da pobedimo a ne da li će biti prvi ili neko drugi. Zato je i bio menadžer kampanje DOS-a, hteo je lično da vodi istorijsku kampanju. I danas mislim da je Zoran tada osećao da ako ne pobedimo, verovatno druge prilike neće biti.
Nastavak ove priče desio se sredinom oktobra 2000. godine. Vratio sam se iz Crne Gore i bio pozvan na sednicu Predsedništva Demokratske stranke. Zoran je kasnio više od sat vremena jer je bio na pregovorima sa SPS-om i SPO-om oko raspisivanja vanrednih republičkih izbora. Kada je došao saopštio nam je da je dogovor napravljen, da će se formirati prelazna vlada i da će vanredni izbori biti zakazani za kraj decembra. Seo je zadovoljno u svoju fotelju i rekao: „E, tek sada smo pobedili!”. Zoran je jedini znao kada je bitka zaista počela i kada se stvarno završila. Slučajno sam prisustvovao i jednom i drugom trenutku. U toj borbi mnogo ljudi je dalo ogroman doprinos i svi oni imaju manje ili veće zasluge za uspeh ali to je bila Zoranova igra i njegova pobeda.
Bunite se ako vam nešto smeta
Desetak dana posle 5. oktobra zatraže kod Zorana prijem iz jednog sportskog saveza. Pitaju ga da li je tačno da „jedan njihov bivši funkcioner sa kim se ne slažu ima podršku DOS-a da preuzme Savez”? Zoran im kaže da to nije tačno, da DOS najmanje interesuje ko će da vodi koji sportski savez i pita ih da li oni žele da taj čovek vodi Savez? Oni odgovore uglas da ne žele. Zoran ih pita da li znaju zašto su SAD ili Britanija demokratske zemlje? „Pa zato što se ljudi bune kada im nešto ne odgovara taj protiv koga ste. Umesto toga, vi ste došli da pitate”, reče im Zoran. Kada su sportski funkcioneri otišli srećni jer su zadržali svoje fotelje, Zoran mi reče: „Ništa oni nisu razumeli. Znaš, motivi ljudi da izaberu vlast su u svakoj zemlji isti. To su ekonomska situacija, strahovi od nezaposlenosti, nemogućnosti lečenja. Samo negde iz istih razloga pobedi Čerčil, a negde Hitler. Kada saznamo kako da narod usmerimo da rešenje svojih problema vidi u demokratiji, a ne u poslušnosti i strahu od vlasti – uspećemo”.
Goran Vesić
[objavljeno: 12/03/2009]
