Izvor: RTS, 19.Okt.2020, 06:09
Šta umetnost sme, a šta ne sme da radi
Ovih dana mnogi se ponovo pitaju šta to umetnost ne sme da radi i da li iko, ako to umetnost čak i radi, sme da je ocenjuje nedostojnom.
Ovih dana mnogo se ponovo govori o tome šta umetnost sme, a šta ne sme da radi. Jedni kažu da umetnost sme sve da radi, i ako ikom padne napamet da joj spočitava, ili je grdi, on je jednostavno - cenzor. Drugi kažu da umetnost ne sme sve da radi i da svako ko ima zdravu pamet mora to da primeti. Gde je istina, šta >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << to umetnost sme a šta ne sme da radi?
Umetnost je daleko ozbiljnija stvar nego što se obično misli. Ona nije puka zabava i nije tek parada. Umetnost iznosi pred publiku stvarnost živu kao život sam.
U mnogo navrata, susrećući se sa svojim čitaocima, video sam do koje mere oni ne primećuju umetničke postupke, takozvane poetike ili piščeve strategije, a sve to zato što imaju nejasan, pomalo atavistički osećaj da je sve što su pročitali - stvarno.
Upravo stoga, napisao sam više puta, umetnik treba da bude vodič svojoj publici, a ne njen sudija ili, daleko bilo, dželat.
Umetnost odista sme sve, osim dve stvari: ona ne sme da bude nemoralna i ne sme da bude takva da publika ne može da je primi. Ovo „ne može da je primi" u sebi krije čitavu skalu jakih osećanja. Umetnost ne sme da bude odvratna, suviše surova, eksplicitnih scena koje se ne mogu podneti i slično.
Zašto je to tako? Publika koja svaku našu kreaciju smatra živom, zamišlja svaku sliku koju napravimo. Ako je nateramo da zamisli sliku koju ne može da podnese, rizikujemo jedino osećanje koje ne želimo kod publike, a to je - revolt. Sa vizuelnim umetnostima stvar je još jasnija: sve se belodano iznosi pred publiku.
Nedavno sam zbog toga, kao član komisije Filmskog centra Srbije, pitao Lordana Zafranovića kako će osmisliti i realizovati scenu u kojoj ustaški stražar hvata malog logorskog begunca i skida ga sa žičane ograde svog krvavog. Kad ga mali ujede, on detetu naprosto razbije glavu... Ovakva scena, po mom dubokom uverenju, nezamisliva je za gledanje, ali možda veliki filmski mag, reditelj koga duboko poštujem, ima ideju kako da nam od ove strahote da samo naznake.
No, kako god ispalo umetničko delo, ko ima pravo da sudi? Niko pojedinačno u tom slučaju, kao ni u slučaju nedavne izložbe u Zemunu, ne bi trebalo da podigne kažiprst i uzme ulogu pravednog sudije, jer to naprosto nije potrebno.
Svim pokušajima zloupotrebe umetnosti (ako je ima), sudi jedino publika, i ona to čini nepogrešivo. Nije zato potrebno nešto rušiti, cepati, ili uništavati. Publika koja ne podnosi strahote, bahatosti, bizarnosti, brutalnost, fetišizam - kao što to ljudi u većini slučajeva ne podnose - okrenuće glavu od takve umetnosti i to će joj biti najveća kazna. Naravno, samo ako je to potrebno.
Umetnik odista ima prava i da provocira, ali će posledice svoje provokacije snositi samo on.
Ne treba se zato mešati u umetničke procese. Nuđenje umetnosti publici nije pijaca, ma koliko da se nekom to povremeno može učiniti takvim. Videli smo koliko vrede etikete „ovo smo dugo čekali", ili „pred nama je epohalno delo".
Stavljanje umetnosti u javni opticaj više nalikuje transfuziji krvi. Umetnik i njegov čitalac/gledalac spojeni su daleko ozbiljnijom vezom, baš kao što najmanje tri parametra krvi moraju da se podudare da bi neko nekom dao svoju krv.
.jpg)
