Izvor: Blic, 04.Okt.2016, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta sam naučio kad sam se ŠLOGIRAO U 26. GODINI
Kao idealista, znatiželjan, mladi pisac s diplomom, umorio sam se idući od kancelarije do kancelarije. Bila je 2000. i tehnološki napredak je bio u punom zamahu. Hteo sam da se obogatim od digitalne zlatne groznice.
Kao i mnogi moji drugari u Ostinu u Teksasu, pitao sam se zašto da se ne priključim internet ekonomiji, navodi se u tekstu Džonasa Koflera koji je zajedno s Nilom patelom i Patrikom Vlaskovicem autor knjige “Moć da se život ispuni novcem, smislom i lepim momentima”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a koji prenosi "Njujork Tajms".
Javio sam se na oglas za posao u zajedničkoj start-ap kompaniji u čijem je fokusu bilo obrazovanje. Više od pukih deonica, posao je obećavao kreativnu odskočnu dasku i bio bih glup da to nisam uvideo. nakon razgovora za posao, bio sam srećan da prihvatim ponudu kompanije.
Svakog dana kompanija je odisala bojama - kancalarija je bila obojena u njih 17 - mirisne sveće, mozgalice, i lopte za jogu. Svake nedelje sam bio uvučen u stimulaticne projekte, probleme koje je trebalo rešiti, nove tehnologije i, što je najbolje od svega, interakciju s timom talentovanih, inteligentnih i posvećenih saradnika.
Moje ambicije su rasle. Izborio sam se za pud do komandnog lanca i uspeo da izbegnem otpuštanja. U svega nekoliko meseci našao sam se na čelu razvoja i marketinga tima dizajnera, programera, producenata, stručnjaka za razna pitanja, prodavaca i pisaca.
Nije mi bilo teško da radim i po 70 sati nedeljno - čak i više ukoliko su nas pritiskali rokovi. Često sam bio prvi na poslu i poslednji koji odlazi. Bio sam srećan da se sav predam poslu.
Kako bih mogao održati taj tempo, sam sam sebi nametnuo mučenja koja su uključivala prekomerne količine kafe i dremke umesto pravog sna. Imao sam 26 godina i osaćao sam se nepobedivim. Verovao sam da mogu da izdržim pritisak i ignorisao uporne glavobolje, zamagljen vid i opštu iscrpljenost.
Jednog ranog jutra 2001. stigao sam u kancelariju i osetio blago zujanje u predelu desnom oku i obamrlost u rukama što sam pripisao čistom jutarnjem “grogi” stanju. nešto kasnije, ustao sam kako bih govorio na sastanku tima. Koleginica mi je kasnije rekla da je videla kako mi vilica pada a reči postaju razvučene.
Sledeće čega se sećam je neko ko kaže: “Imao si moždani udar. Moramo da požurimo kako bismo saznali šta se događa. Da l me razumeš?”.
Nisam imao ni 30 godina, a moj mozak je bio oštećen. Nisam mogao da artikulišem svoje misli doktorima i sestrama. Iako su reči bile tu i jasno sam ih video u svojim mislima, nisam mogao da ih povežem u govor. Ruke su mi i dalje bile utrnule inisam mogao da se potpišem na rezultate skenera mozga, jer nisam mogao da se setim kako se moje ime piše.
Kada sam kasnije, narednog dana otpušten iz bolnice, taksista me je pitao: “Gde da vas odvezem?”. Nisam mogao da se setim imena moje ulice. Pružio sam mu otpusnu listu s mojom adresom na njoj, stigao kući i dugo spavao.
Budući da sam bio tako mlad, nisam ni razmatrao moždani udar kao mogućnost. Ali od tada sam saznao da je on u porastu među mladima. Moj lekar nije direktno povezao moždani udar s prekomernim radom, ali je rekao da bi se on mogao pripisati stresu i preteranoj iscrpljenosti.
POTRESNA ISPOVEST "Ćerka mi je imala moždani udar sa 19 godina"
Nakon što sam otpušten iz bolnice, osećao sam se bespomoćnim i poniženim zbog toga što sam izgubio kontrolu. Moja aura nepobedivosti je nestala. Oporavljao sam se sporo. Svake noći sam vežbao višesložne reči kao što su “arahnofobija” ili “Čehoslovačka” i to unazad. Radio sam složene matematičke probleme, povraćao izgubljlene delove sećanja. Vežbao sam jogu i meditaciju. Što sam više prihvatao nesavršenost svog mozga, bio sam sve zadovoljniji.
Zahvaljujući podršci kolega, vratio sam se na posao, ali je nužno moj ludački dnevni ritam morao da bude usporen. Sada sam imao vremena za pauze i razmišljanje, a rezultat je da je i moj život i mojposao postao bogatiji.
Zbog moždanog udara ponovno sam uspostavio svoje profesionalne prioritete. Sa svakom novom prilikom u karijeri - od pisanja knjiga do pokretanja kompanije za za savetovanje o različitim projektima - naučio sam vrednost planiranja vremena i izbegavanja preteranih obaveza.
Imao sam svoje vreme i živeo po njemu. Sve sam planirao: radne obaveze, vežbanje, šetnje, druženja, pa čak i vreme za spavanje. I dan danas to činim. Danas imam nekoliko sati dnevno za mantalno resetovanje i to obično popodne između četiri i pet. Šetam sa ženom, dišem, smejem se, meditiram pozdravljam se sa slučajnim prolaznicima i životinjama i pišem dnevnik ili crtam.
Svakodnevno, iako vodim nekoliko poslova i često putujem, nađem vremena da pobegnem iz digitalnog sveta i vratim se onome što je zaista bitno: vreme s ljudima koje volim, za kreativnost i prirodu. A na svoju karijeru gledam kao na niz značajnih projekata nalaganih jedan na drugi, i nijedan ne zahteva previše vremena ili preterano iscrpljivanje oko njega.
Preopterećenje je način na koji svi rade ovih dana. To je način na koji ambiciozni među nama funkcionišu i prilično je opasan, pokazalo je moje iskustvo. Ali takođe je opasno za nas da u potpunosti ne iskoristimo i damo sve od sebe, kako bismo iskoristili prilike koje nam se pružaju. To je dinamička napetost s kojom se suočavamo u današnjoj kreativnoj ekonomiji.
Ukoliko želimo više, moramo dati više, ali moramo biti svesni čega se u tom procesu moramo odreći. Iako je sjajno biti ambiciozan, moramo da naučimo da osluškujemo signale i usporimo s vremena na vreme. Moramo da naučimo kako da stvorimo prostor i za stvaranje i za život.
