Izvor: Blic, 27.Maj.2014, 18:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta nas uče Šekspir i Nušić
Besedom poznatog glumca označen početak prestižnog teatarskog festivala koji se u Novom Sadu održava od 26. maja do 3. juna.
Na početku obraćanja poznati glumac podseća da se u ovoj godini navršava 450 godina od rođenja Šekspira i 150 od rođenja Nušića, a potom napominje da smo mi pre njihovi dužnici nego naslednici.
Jer „da bismo uopšte naslednici postali, moramo se najpre naučiti da dugujemo, ne bismo li se, kroz nauk dugovanja, i nasledništva, možda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << udostojili. Šta je, dakle, to što pred takvim dugom pozor ište?”
Odgovor je dao kroz žanrovski zanimljivo kazivanje, odnosno prolog, didaskalije, epilog…
Večeras „Ožalošćena porodica”
U takmičarskoj selekciji nacionalne drame i pozorišta publika će imati prilike da gleda devet predstava, a festival je počeo „Unosnim mestom” Jugoslovenskog dramskog. Večeras je na repertoaru predstava „Ožalošćena porodica” Narodnog pozorišta iz Banjaluke u režiji Nikole Pejakovića...
„Šta je to umela sudbina kroz Šekspira i Nušića (...) i kakav je to poziv našem stajanju u sudbini datog nam vremena?“, napominje Dugalić, i ističe, „i Šekspir i Nušić, ne bojeći se bremena hrabro su stajali u bolno živoj izloženosti raspukle nutrine, odatle trpeći ‘šibe i strele sudbe obesne’. Znali su da čovekovo trajanje neprestano zebe pred opasnošću da će nas neko poseći čim zapretimo da se sami od sebe srušimo, ali da je moguće, i iza svoga posečenja, i u smrti svojoj i dalje listati. Da je moguće, dakle, da i smrt od života štošta nauči. Znali su da ‘biti spreman‘ znači i očekivati da te na nekoj međi, neprevagnutog ni na jednu stranu, nekakav grom sasvim u korenu raščini, zato što, ničiji i svačiji, traješ zavetovan granici, jer samim sobom ne možeš biti drugo do mesto svakog razgraničenja.”
Veli Dugalić da su toliko toga i Šekspir i Nušić izdržavali „iako znajući da cela istorija nije iznašla ime za takve neizdrživosti, a sve u ime truda da i naše trajanje, bez imena, znaka i potpisa ne ostane”.
I da stvaralac nije moguće biti bez „izvesne, čak grešne vere u povlašćenost vlastite smrtnosti, jer nije moguće stvarati, a možda ni postojati bez vere u to da je upravo našoj prolaznosti povereno da kroz delo prolaznosti opštoj isporučimo kakav neprolazni prilog”.
Pitajući se kako se i kakav neprolazni trag ili prilog može ostaviti ako se ne nauči kako se duguje Šekspiru i Nušiću, Dugalić kaže: „Možda bi primerenije bilo pitati se kako da glasom omoćamo tako da jednog dana prozborimo na usta lobanje u Hamletovoj ruci, i kako da svakoj malodušnosti koja bi da nas upozori da ‘ni počet ne treba što biti ne može‘, zajedno s Antigonom odslovimo: ‘Kad me snaga izda, prestaću!‘ Ta snaga je snaga kojom smo spremni na dug Šekspiru i Nušiću, kao, uostalom, i svima onima koji su njihovim tragovima išli ustopice.”
A besedu završava: „Neka bi i ovo, i svako buduće Pozorje, obilno plodom ponelo (…) i neka bi u nama uvek bila živa radost dugovanja ovoj dvojici ‘plamenih stubova što do neba sežu‘, ne bismo li u toj radosti nesumnjiva lica postali, te dostojno na tom putu i svoj račun položili!”
Najčitanije SADA:
