Izvor: Politika, 19.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta nam je činiti
Dok je lekar i ministar Rasim Ljajić, u petak uveče, na RTS-u, obilazio jednu od ustanova za brigu o osobama sa specijalnim potrebama tražeći da novinari i kamere zabeleže stvarno stanje, na Si-En-Enu se vrteo materijal koji je ovih dana u javnost pustila jedna nevladina organizacija. Snimci koje je prenela globalna televizija bili su mučni i potresni, a naslov priloga: "Tajna sramota Srbije".
Nek bude spomenuto da je isti endžio 2006. godine izradio izveštaj pod upečatljivim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naslovom "Skrivena patnja: segregacija i maltretiranje hendikepirane dece u Rumuniji", a godinu dana ranije "Iza zatvorenih vrata: kršenje ljudskih prava u psihijatrijskim ustanovama, sirotištima i rehabilitacionim centrima u Turskoj".
Ostavimo nadležnima da pokažu šta u materijalu posvećenom stanju u Srbiji nije tačno i da li je organizacija MDRI na objektivan način uradila svoj posao. Ostavimo na stranu činjenicu da je Srbija ponovo u hedlajnu svetskih vesti u užasno lošem kontekstu, pustimo sad sve to i zapitajmo se šta nam je činiti.
Pre svega, morali bismo da iskoristimo ovaj događaj i prihvatimo da tema stanja psihijatrijskih ustanova i njihovih štićenika postoji. Ne samo da od te teme ne smemo bežati, već ona mora biti stalno u fokusu pažnje nadležnih. Deca sa invaliditetom spadaju u najranjiviju kategoriju i njihova se ljudska prava najlakše krše. Ona sama za njih ne mogu da se izbore, a veoma često su napuštena od svojih porodica. Zato država mora da se pobrine da im obezbedi krov nad glavom, zaštitu i omogući uslove za samostalan život i uključivanje u društvo. Država mora da obezbedi i da oni koji se brinu o štićenicima ustanova ovog tipa za svoj izuzetno težak i odgovoran posao budu adekvatno nagrađeni.
Izgovor tipa država je siromašna ne bi smeo da bude prihvaćen. Jer, Srbija jeste siromašna zemlja, ali nije toliko da ne bi mogli da se okreče zidovi, popravi grejanje i zamene slomljeni crepovi na krovu dečje bolnice. Hajde da budemo malkice solidarni. Hajde da budemo malo pristojniji. Ne mora svaka šuša iz državne uprave ili javnog preduzeća da se vozi službenim kolima. Može lepo da dobije službenu markicu i da ide kući trolejbusom. A višak službenih kola da se proda i da se kupe bolesničke postelje. Zar ne bi to bio ljudski gest? Zar to ne bi bilo fer?
Ne spadam u neizlečive optimiste, ali čini mi se da srpsko društvo, prolazeći kroz sve teškoće i krize, ipak postepeno maturira. Uzmimo kosovski slučaj za primer. Otkako traju pregovori o budućem statusu Pokrajine svi faktori društva, uz manja i nebitna iskakanja, pokazuju visok stepen ozbiljnosti. Naročito mediji. Bez obzira na kategoriju u koju spadaju, ozbiljni ili neozbiljni, dnevni ili periodični, s velikom pažnjom pristupaju toj temi. Senzacionalizma, laži, podmetanja i izmišljanja gotovo da nema. Državotvornost koju je do sada pokazala sedma sila imponuje i pokazuje da ovaj, verovatno, najkritikovaniji deo društva poseduje zavidnu unutrašnju zrelost. Mislim da je to fakat koji pre nekoliko godina niko nije mogao da predvidi i još jedna činjenica koja govori o potencijalu Srbije da u pozitivnom smislu iznenadi kad se niko ne nada. No, i način na koji su domaći mediji ispratili izveštaj o "maltretiranju hendikepiranih" bio je sa sličnom merom ozbiljnosti. Novinari svih mogućih redakcija otišli su na inkriminisana mesta, razgovarali sa odgovornima, dokumentovali, beležili. Učinili su dobar korak u pravcu prikazivanja stvarnog stanja. Nažalost, za to vreme na Si-En-Enu se i dalje razotkriva "Tajna sramota Srbije". Krajnji je čas da se razveje ovaj mrak. Istina, i u ovom slučaju - jedina je moguća svetlost.
Savetnik predsednika Srbije
[objavljeno: ]
