Izvor: B92, 18.Dec.2015, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta kaže žena koja je pokrenula Arapsko proleće?
Zagreb -- Faida Hamdi jednog dana u Tunisu čoveku je zaplenila štand sa povrćem. On se zapalio i posle je promenjena vlast u nekoliko država. Kaže oseća se odgovornom.
Nije čudno da Faidu Hamdi preplave osećaji kada se pita da li je ona zaslužna za sve što se dogodilo nakon trenutka zbog kojeg je postala poznata, piše "Jutarnji".
Hamdi je bila inspektorka pri gradskom veću Sidi Buzeida koja je pre pet godina uličnom prodavcu Muhamedu Bouaziziju zaplenila >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << štand s povrćem.
U trenutku očaja, Bouazizi se zapalio ispred zgrade u kojoj je Hamdi radila. Za nekoliko nedelja je preminuo, na desetine mladih Arapa učinilo je isto, izbili su masovni protesti, svrgnut je autoritartni predsednik Tunisa Zine El Abidin Ben Ali i Arapsko proleće je počelo.
Dok se svet priseća pete godišnjice početka pokreta, Sirija i Irak su u plamenu, Libija je slomljena, a zla braća blizanci terorizma i represije proganjaju gotovo celi arapski svet.
"Ponekad poželim da to nisam napravila", izjavila je Hamdi britanskom "Dejli telegrafu" u jedinom intervjuu koji je odlučila dati povodom godišnjice.
Njen glas se do sada retko mogao čuti. Članovi Bouazizijeve porodice postali su poznati u nedeljama nakon njegove smrti, a tadašnji unezvereni i uzdrmani Ben Alijev režim uhapsio je Faidu Hamdi čim su protesti počeli.
Kada je oslobođena svih optužbi, Ben Ali je već bio svrgnut, a medijska pažnja se prebacila na Egipat, Libiju i Siriju.
"Osećam se odgovornom za sve", dodaje Hamdi. Njen glas je drhtao dok je govorila o traumatičnim posledicama i pet godina koje su transformisale Bliski istok, ali očigledno nisu promenile dovoljno u provincijskim gradovima kao što je Sidi Buzeid.
"Ponekad krivim sebe i mislim da je sve to zbog mene. Oblikovala sam istoriju budući da sam ja ta koja je bila tamo i moje je delovanje doprinelo tome. Pogledajte nas sada, a istovremeno Tunižani pate, kao i obično", kaže Hamdi.
Smrt Mohammeda Bouazizija pogodila je arapski svet pravo u živac. Mnogi mitovi su ispričani o njegovoj priči i o priči Faide Hamdi jednako kao i o prirodi pobuna i padova koji su usledili.
Korupcija, paralizirajuća birokratije i represivne policijske države držale su pod kontrolom i usporavale su razvoj većinom mlade populacije širom regije, a žrtve takvog sistema vladavine nisu imale mnogo načina za izražavanje svog nezadovoljstva osim kroz ekstremne aktivnosti.
Studije koje su usledile otkrile su da je samospaljivanje već postala česta pojava u Tunisu te da je 15 posto svih pacijenata koji su primljeni u tuniške bolnice s opekotinama svoje rane zaradilo tim putem.
Za šest meseci, više od 100 Tunižana se spalilo, a u tome ih je sledilo još barem toliko drugih osoba širom arapskog sveta, od Maroka do Saudijske Arabije i Iraka.
Uprkos tome nije bilo mnogo onih koji su mogli da zamisle haos koji će uslediti, čak ni kada je predsednik Ben Ali nakon višenedeljnih demonstracija popustio i zajedno sa svojom ženom i tuniškim zlatnim rezervama avionom zbrisao u Saudijsku Arabiju.
Nakon njega, dugogodišnji egipatski predsednik Hosni Mubarak sišao je s vlasti posle 18 dana demonstracija na trgu Tahrir u Kairu.
Moamer Gadafi je svrgnut nakon što su protesti u Libiji prerasli u građanski, a potom i u međunarodni rat u koji su se uključile i zapadne vazduhoplovne snage. Kada je izboden bajonetom i upucan 2011. godine, Sirija je već bila u plamenu, a Zapad je počeo sumnjati u svoju ulogu.
Posledice se i dan danas osećaju. Libija, Sirija i veći deo Iraka propale su države. Egipat je takođe na ivici propasti.
S vremenom su narodni ustanci prerasli u sukob između islama, delimično miroljubivog i delimično nasilnog, te sekularnih vlada i političara. Uz to, religiozne sekte šita i sunita počele su međusobno da se sukobljavaju.
Usprkos očaju Faide Hamdi zbog siromaštva koje je još uvek prisutno u Tunisu, na tu se državu još uvek gleda kao jedinu uspešnu. U Tunisu su održana dva ciklusa opštih izbora gde je u prvima pobedila umerena islamistička stranka Enahda pre nego što je bila prisiljena da pređe u opoziciju kada je na drugim izborima prošle godine pobedio savez sekularnih stranaka, koji je uključivao i članove bivšeg režima.
Veći deo tog uspeha duguju glavnom čoveku Enahde Rašidu Ganušiju koji je odlučio da se odrekne vlasti uprkos snazi koju je njegova stranka posedovala nakon izbora.
Ganuši je ove nedelje rekao “Telegrafu” da su se on i njegovi kolege odlučile na kompromis nakon što su promislili o tome šta za njih u fundamentalnom smislu demokratija znači.
“Većinska vlast, odnosno 50 posto glasova, jednostavno nije dovoljna”, rekao je Ganuši. Dodao je da je uvek znao da će od početka tuniške političke tranzicije biti potrebno tražiti saveze i saradnike te je tako u prvoj vladi nakon tranzicije Enahda vladala uz sekularnu stranku levog centra.
“Mislili smo da će vlada s većinom biti dovoljna. Onda smo otkrili da će nam biti potrebno više. Bio nam je potreban konsenzus”, rekao je on.
Razlika između Tunisa i Egipta u tom pogledu je drastična. Ganuši kaže da su oni smanjili uticaj islamističkih zahteva na ustav te da je on u skupštini izglasan s 94 posto glasova.
U Egiptu, Muslimansko bratstvo čiji je kandidat osvojio predsednički mandat s 52 posto glasova, pokušalo je dekretom uvesti islamistički ustav. Režim je srušen nakon sedam meseci državnim udarom. Sirija i Libija istovremeno pokazuju da trenutno nemaju sluha za kompromisno rešenje.
“Arapski svet se 2011. godine oslobodio tiranije. Istorija pokazuje da tranzicija u demokratiju nije uvek linearna - Francuskoj i Velikoj Britaniji trebalo je više od 100 godina”, kaže Ganuši.
Može li arapski svet toliko dugo čekati? Obitelj Bouazizi nije mogla. Muhamedova majka i jedna sestra su odselili u Kanadu, a njegova druga sestra Samia sada radi u glavnom gradu Tunisu. Ona će prva priznati da je smrt njenog brata ideologizovana i politizovana.
“Njegova smrt je sudbina i ja to prihvatam. No, da je on još ovde bio bi prvi na ulicama i tražio bi više dostojanstva. Moj brat je stvorio nešto što pohlepnici iz regije pokušavaju uništiti. Moj brat je voleo život i svakako bi se protivio i glupim političarima i ekstremistima koji vole da seju smrt. Moj je brat umro za dostojanstvo, a ne za bogatstvo i ideologiju”, kaže ona.
Hoće li se na kraju ratova ljudi sećati njega i Faide Hamdi? Iako su započeli na suprotnim stranama, oboje je istorija čini se gurnula u stranu.
“I Muhammed Buazizi i ja smo žrtve. On je svoj život izgubio, a moj nikada posle nije bio isti. Kada pogledam regiju i moju zemlju, svega mi je žao. Smrt je svugde, ekstremizam cveta i ubija prelepe duše”, kaže Faida Hamdi.
