Izvor: Večernje novosti, 07.Jun.2014, 15:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta kaže narod, molim?

-E, sad da čujemo sta kaže narod. VOKS POPULI, molim - govorio bi Zoran Marković, dok je u ruci uvrtao malu beležnicu sa uskim i širokim linijama. Na izlasku iz redakcije Slobodan Glumac bi doviknuo da se čuje s kraja na kraj. Da čuju svi: - Zna Budža da vlast ne sme na narod... Sećamo se Zorana Budže Markovića, prvog reportera "Večerenjih novosti", kojima je posvetio tri pune decenije života. Istom vremenskom razdaljinom merimo njegov odlazak iz života. I novinarstva koji mu je , kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je govorio, bilo isto što i život. - Nikad ništa drugo ne bih radio - kazao je jednom - Ne vidim nigde drugo mesto, niti imam volje da čekam radosti u kakvom drugom poslu. Kolege s kojima je stvarao i podizao "Novosti", u uspomenama na Budžu zabeleženim u monografijama ispisali su najlepšu priču o neverovatnoj posvećenosti reporterskim zadacima, koje je Zoran Marković najviše voleo. "Na svaki je polazio s ljubavlju. Sa strašću. Otud slagao reči u simfoniju. U smisao. Slikao ih. U reportaži je bio svoj. Sasvim svoj i neponovljiv. Naizgled običnim pričama udahnjivao je nadljudsko značenje". Nije birao velike teme. Velike reči. I, velike ljude. Sa beležnicom u ruci otvarao je vrata sirotinjskih čatmarica. I duša njihovih. Pridizao ih u nevoljama. Uzvisivao, a između redova, vešto uplitao kritiku i najvišim državnim i partijskim funkcionerima. Bio je prvi reporter na ulici. Nenadmašni "kompozitor" naslova, po kojima su "Novosti" bile prepoznatljive. Kasnije se otisnuo među čitače tuđih rukopisa, potom, među glavne i odgovorne. Ali i kao glavni urednik Sveta, TV novosti, Nedeljnih novosti, držao se svoga stila. Stila neposrednog, običnog čoveka koji su negovele i sačuvale njegove " Novosti".

Nastavak na Večernje novosti...