Izvor: Politika, 18.Maj.2014, 23:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta kad ode „Tamara”
Mora li zaista da nam voda dođe do guše, pa da ono najplemenitije u nama, koje tako teško prepoznajemo i pokazujemo kada je stanje redovno, ispliva na površinu
„Tamara” je otišla, a mi ostajemo. I, šta sad? Hoćemo li se vratiti na staro i postati ponovo pohlepni, samoživi, licemerni i sebični? Ili ciklon „Tamara” treba ponovo da se vrati, zamrači nebo i podseti nas da smo ljudi? Mora li zaista da nam voda dođe do guše, pa da ono najplemenitije u nama, koje tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teško prepoznajemo i pokazujemo kada je stanje redovno, ispliva na površinu?
Eno ih, niški robijaši, njih 1.158 pokajnika, odreklo se jednog obroka, ali uz uslov da se hrana prosledi najugroženijem stanovništvu razmeštenom po kolektivnim centrima. Pazite samo, uslovljavaju upravnika dobrotvornom akcijom! To su zatvorenici osuđeni za najteža dela. Grešnici, dakle, ne žele amnestiju, ne mole za smanjenje kazne, ne postavljaju uslove. Znači da se iza rešetaka uvukla ljudskost, kao ona prokleta voda, koja je rečice pretvorila u masovne ubice, koja je probijala bedeme, rušila kuće, odnosila ljude…
Nisu ni vlasti bile naročito optimistične kada su tražile dobrovoljce za spas Šapca, ali je umesto čete, na zborno mesto u Beogradu, stigla čitava divizija. Što reče jedan komšija, bilo je kao u filmu „Marš na Drinu”. Samo je nedostajao nezaboravni Ljuba Tadić, koji je odigrao jednu od najlepših muških uloga u jugoslovenskom filmu, svojeglavog majora Kursulu. Probisveta koji postaje heroj.
Delije i grobari, koji se mahom međusobno upucavaju po beogradskim splavovima na obalama Save, a kada nema municije, onda bi da se prikolju, ovoga puta su zajedno punili i postavljali džakove. Pripadnici LGBT populacije, kako je politički korektno reći, otkazali su gej-paradu i dali se na dobrotvorni rad. Da su došli u ekspediciju spasavanja, a verovatno jesu, ruku pod ruku, napravili bi bedem na obalama Save sa huliganima.
Kad je trebalo da se izgradi utvrda, kako bi se odbranila Termoelektrana i rudnik u Kostolcu, plemenitost je nastavila da se širi kao epidemija, te su se zakrčili svi putevi od silnih dobrovoljaca koji su, bez naredbe, krenuli na front. Od tolike humanosti, umalo da izbije kurcšlus u energetskom sistemu zemlje.
To da se u vanrednim stanjima vanredno budi altruziam, verovatno je stvar za lekare za glavu. Traženje odgovora zašto je tako nalazi se u delu podsvesnog, i psihoterapeut dr Milojević sigurno ima odgovor na to, ali mislim da bi bilo neobično dragoceno da do tog odgovora mora doći svako od nas. Zato da, kada sve ovo prođe, ostanemo onakvi kakvi obično nismo.
Dogodilo se tako da smo, odjednom, u nezapamćenoj nepogodi, potreseni strašnim slikama poplavljenih gradova, dece koju evakuišu helikopterima, starica koje s potkrovlja svojih kuća čekaju spasioce, iznenada, ali masovno, primetili kako su naši plakari ispunjeni novom, gotovo nenošenom odećom, koja su odavno prerasla naša deca. Gle, kako su plakari puni košulja i sakoa koje ne nosimo godinama, a koji bi nekome savršeno stajali. Nekoga bi utoplili. Nekoga bi spasili. Nekome bi vratili samopouzdanje i veru u život…
Međutim, mi tu odeću uzalud čuvamo godinama i ne pada nam na pamet da negde, van naših toplih domova, žive neki ljudi koji sanjaju naš kućni „seknd hend”.
U tom komformizmu redovnog stanja, kada nam je sticanje materijalnih dobara nametnuto kao dogma, a pohlepa kao osobina koja pokreće napred, solidarnost je postala nepoznata reč. Ili, još iskrenije, to je osobina koja smeta i slabi naše duše u tranzicionoj trci za ničim…
Nisu li, ima tome više od godinu dana, neki klinci snimali mobilnim telefonom samoubicu koji se spremao da skoči s nekog od beogradskim mostova, dok su mu vozači iz kola vikali da konačno skoči, kako bi se rasteretio saobraćaj, a oni što pre stigli kući – blizu onih plakara sa suvišnim stvarima.
Poplave su nas, tako, učinile boljima. Mnogo sveta odnelo je lične stvari onima kojima je sada potrebna suva odeća. Mnogo sveta otrčalo je u hipermarkete, pokupovalo hranu da bi je odneli drugima. Znam neke koji su pozajmljivali novac, da kupe za Obrenovčane.
Znam neke razmažene devojčice koje se prvi put nisu bunile što njihove igračke i odelca odlaze nepoznatoj i promrzloj deci.
Ali, kada nadođu velike vode, kada nevolja provali kao cunami, ona nosi sve, pa i talog, mulj sa dna. Zamišljam trgovca koji podiže cene vode i hrane kako bi zaradio na tuđoj nesreći. Zamišljam trgovce strujom koji utrostručuju cene, kako bi svoje desetine ili stotine miliona evra umnožili, pa opet dodatno oplodili. Ove poplave za njih nisu bile nesreća. Ova velika, strašna voda pokrenula je njihove turbine koje je trebalo da proizvedu još, i još profita…
Pokušavam da skiciram psihološke profile tih profitera, ali i sitnih, odvratnih lopova koji se po mraku prikradaju napuštenim kućama i pljačkaju ono malo sirotinje koliko je ostalo… Treba li ih kažnjavati prekršajnim prijavama, hapšenjem ili samo stavljanjem na stub srama? Kakav to treba biti čovek-lešinar, pa čeprkati po napuštenim domovima? Zamišljam ih kako izlaze iz čamaca, s upaljenim baterijskim lampama, u gumenim čizmama i čeprkaju po ormarima, gledaju ispod kreveta, penju se na tavane, razgrću stare uspomene…
Neki su, međutim, baš iznenadili. I Televizija Pink se iskupila neumornim, 24-časovnim pokrivanjem spasilačkih napora, čak i kod onih ljudi koji nisu do kraja uvereni da se ružičasta televizija u krizi ponela kao pravi javni servis iz najplemenitijih pobuda. Ipak, ni ti skeptici, mahom nenaklonjeni estetici Željka Mitrovića, a da pri tom ne mislim na njegove šiške, nisu ostali ravnodušni kada je i Pink pronašao dušu…
I – Pink jeste, voleli ga neki ili ne, zalužio jedno veliko „bravo”!
I neke tajkunske duše su se odmrzle. Najveće privatne kompanije šalju šlepere, hranu i vodu. Gazde ispisuju cifre na računima za pomoć i verujem da su iskreni…
Kažu, tako je bilo i kada nas je bombardovao NATO. Da, ali su tada, dok smo posipani osiromašenim uranijumom, neki bili za Miloševića, a neki protiv. Društvo je ipak bilo podeljeno. Sada je bilo drugačije. I često cinični tviteraši odrekli su se svoje britke kritike i ismevanja, koje prerasta u manirizam, postajući, umesto zakerala na 140 karaktera, uz radio-amatere, najbrži izvor informacija i putokaz za pružanje pomoći. Svaka čast, braćo tviteraši!
Hoće li, ipak, to jedinstvo u nesreći potrajati i kada se povuku velike vode? Verovatno neće, ali ipak greje dušu. Vidim da Barak Obama kaže, pri podizanju muzeja 11. septembru, da američki narod ništa ne može da slomi.
E, moj Obama, zato smo toliko različiti i valjda se zato tako dobro i tako iskreno ne razumemo.
Srbe i ostale etničke zajednice ne slamaju nesreće, ratovi i velike vode. Nas slama redovno stanje.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 19.05.2014.
