Izvor: Blic, 07.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je to PTSP?
Šta je to PTSP?
Živeti u neposrednoj blizini ratnih događanja ili u području ratnih dejstava, imati među žrtvama neku blisku osobu ili sam biti žrtva - u toj situaciji su bili mnogi naši ljudi i zato je posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) veoma prisutan u ordinacijama, kaže prim. dr sci. med. Ljiljana Milivojević, neuropsihijatar, psihoanalitičar i grupni analitičar, naučni saradnik Medicinskog fakulteta i Kabineta za psihoterapiju Beograda. Samo bombardovanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dodaje ona, kod mnogo ljudi je izazvalo sva ona osećanja koja prate PTSP.
- Dokazano je da traume (ratne traume, izbeglištvo, zlostavljanje) radikalno menjaju ponašanje. Simptomi variraju između poricanja bolnog događaja i kompulsivnog ponavljanja kroz flešbekove ili noćne more - kaže ona. - Tako um pokušava da preradi i organizuje sećanja na previše strašne događaje. Po saznanjima stručnjaka, traumu prati osam važnih faktora: tuga, krivica, strah da će se postati destruktivan, krivica zbog preživljavanja traume, strah da će se identifikovati sa žrtvama, sramota zbog osećanja bespomoćnosti, strah da će se ponoviti trauma i jak bes prema izvoru traume.
Kod PTSP pacijenata preovlađuju psihosomatske tegobe - poremećen rad štitne žlezde, povišen krvni pritisak, karcinom, povećan šećer u krvi, bolesti vezivnog tkiva itd. PTSP pacijenti, kao i većina psihosomatičara, teško izražavaju osećanja. Kao da su zaleđeni u svom psihološkom svetu, što govori u prilog tome da ne mogu da koriste afekte kao signale i na taj način da se brane od mogućnosti da se trauma ponovi.
Nametljiva i neprijatna sećanja mogu da se jave u bilo kojoj situaciji i nezaustavljiva su, dodaje dr Milivojević. Prisutni su i ponavljajući neprijatni snovi, a često je i ponovno doživljavanje traume - kroz iluzije, halucinacije, disocijativne epizode. Zatim, psihološka patnja, strah, bes, napetost, osećanje bliske katastrofe, koji simbolički liče na traumatski događaj. Tipično je i izbegavanje razmišljanja o traumi, osećanje da postoje rupe u sećanju, doživljaj prazne budućnosti, sužen opseg osećanja, smanjeno interesovanje za sve u životu.
- Lečenje je složeno i potrebna je priprema - objašnjava dr Milivojević. - Tek kad pacijent uspostavi pozitivan odnos s terapeutom, tada može da 'odledi' svoja osećanja. Ona postaju dostupna za psihoterapeutski rad. Neophodna je i medikamentozna terapija. Simptomi obično počnu nekoliko meseci po doživljaju traume, a do kompletnog oporavka može da dođe za tri meseca, ali i mnogo kasnije. Sve zavisi od osobina ličnosti. Zato razlikujemo akutni stresni poremećaj od hroničnog. PTSP može da se protegne kroz čitav život i to ne samo život nosioca traume - kaže ona. - Trauma može da se odrazi i na sledeću generaciju. Poznati su primeri žrtava Holokausta, a sva istraživanja koja se vrše govore u prilog postojanju transgeneracijskog prenošenja traume. Ko su pacijenti?
Silovanje
49 odsto žrtava
Bombardovanje
34 odsto žrtava
11. septembar
32 odsto žrtava
Vijetnamski rat
30 odsto veterana
Masovne ubice
29 odsto žrtava
Prirodne katastrofe
4 odsto žrtava
Učestalost pojave PTSP zavisno od vrste traume kojoj su pacijenti bili izloženi 'Njuzvik', 2002. Kako može da se izleči PTS poremećaj
Posle rušenja kula bliznakinja u Njujorku, u SAD je drastično poraslo zanimanje za PTSP. Godinu dana posle terorističkog napada 'Njuzvik' je napisao da psihijatri još uvek ne znaju kako da spreče pojavu PTSP, ali da su utvrdili kako PTSP može da se suzbije i leči.
Lekovi protiv anksioznosti i depresije mogu da olakšaju pacijentima suočavanje sa traumom umesto da žive u stalnom strahu od ponovnog preživljavanja.
Kognitivna terapija - pacijenti se obučavaju da traumu 'ugrade' u biografiju, da je pretvore u jednu od mnogih životnih uspomena.
Vođeno proživljavanje - pacijenta koji pati od napada panike terapeut lagano i postepeno vraća na izvor patnje.
Grupna terapija - obezbeđuje podršku zajednice; tokom seansi žrtva shvata da ima mnogo sapatnika.
REM terapija - za najdublju fazu sna, REM fazu, tipični su brzi pokreti očne jabučice (REM, rapid eye movement; engl.). Neki eksperti veruju da ti brzi pokreti pomažu mozgu da brže 'svari' traumu.
