Izvor: Politika, 30.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je ovo, komšinice?!
Različiti ljudi, različiti termometri, neki na tački smrzavanja, većina pod stalnom vrućicom – uglavnom hukću ili se krste
Čim ustanem pogledam najpre spoljašnji termometar, a onda Basarin politički barometar u „Danasu” – da bih znala kako da se nosim s (ne)prilikama, telesno i duševno.
Pa ipak, ako ne izlazim iz kuće sve mi još i deluje manje-više virtuelno, ali ako kanim kudgod ići već me u liftu (ako uopšte radi) čeka prvi sudar sa stvarnošću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (naročito ako ne radi) u vidu ćutljivih ili pričljivih komšija. Nikada ne znate šta će vam tog dana više prijati, odnosno neprijati. Ćutanje je svakako uvek neprijatno. Ako ste sa nekim u dva kvadratna metra pa još više od deset spratova, ćutanje peče. O tome bih mogla da napišem studiju, ali nije prilika i mesto.
Pretpostavljam da vas više interesuje ono drugo – komunikacija, šta narod priča. Različiti ljudi,različiti termometri, neki na tački smrzavanja, većina pod stalnom vrućicom – uglavnom hukću ili se krste. Osnovna dijagnoza – nemoć. Najčešće teme su: vremenske prilike, nehigijena, i poskupljenja. Ali ima i drukčijih.
Razgovor br. I
– Jel’te komšinice, šta vi kažete na ovo?
– Na šta mislite?
– Pa, dokle će ovi da nas zamajavaju hapšenjima i Kosovom?!
– To je na dnevnom redu.
– A kada će na dnevni red da dođe posao i radna mesta?!
– Verovatno kada uđemo u Evropsku uniju.
– Jedino ako misle nas da izvoze, šta mi drugo imamo za Evropu?!
– Posle odliva mozgova, ostali smo još samo mi očigledno bez mozgova...
– Ma, što se ovaj narod nešto potuljio, šta je ovo, da l’ ga ubilo il’ se plaši?
– I jedno i drugo, moja komšinice.
Razgovor br.II
– Komšinice je l’ si dala pare za novi lift?
– Nisam još.
– Ni ja, a ne znam ni kako ćemo, 13.000 nije malo, ionako smo zaduženi do guše. Ja bez posla, majčina penzija mala. U ovoj našoj zgradi u svakom stanu po jedno ili dvoje ne rade, il’ čuči neki jadni penzioner, baš smo ga...
– I kod mene nije bolje, dvoje ne rade, dvoje odradilo svoje. Ali ko da ide dvanaest spratova pešice svaki dan.
– Moja majka ne bi više nikad ni sišla dole. Nego, nešto se mislim,treba to ispitati, zašto mi uopšte treba da kupujemo liftove, ko je to smislio, pa ako sam ja ovde kupio stan kupio sam ga sa liftom. Valjda uz zgradu idu vodovod i kanalizacija, struja, liftovi...ma ja mislim da oni sve nas... u mozak.
Razgovor br. III
– E, baš lepo što sam vas srela, komšinice. A je l’te, ko su vam ovi književnici što su dobili nacionalne penzije, nisam ni za koga čula osim za onog jednog, je l’ beše sa televizije ?
– I ima ih komšinice taman toliko, jedan i po.
– Kako to molim vas, ko im onda dade?
– Isti takvi.
– Vala jeste, sad izvinite,ne želim da vređam, ali kud izabraste onog ministra. Ipak, za kulturu treba da je čovek klasa, intelektualac. Da ima autoritet.
– Nismo mi komšinice Francuska pa da imamo Malroa.
– Jao, jao, dokle sve ovo ode?! Svukud došli najgori.
– Ne, nego podobni.
– A do juče kritikovali komuniste. Ma, to su bila zlatna vremena, kad vam kažem, komšinice.
Razgovor br. IV
– Je l’ istina komšinice da Siniši Kovačeviću zabranjuju predstavu? Ali tako mu i treba, mnogo se bio raspojasao pa vređa one naše spikerke.
– Nemojte tako, ipak nije u redu da sada uvodimo i cenzuru.
– Oni kažu nije to cenzura. Vaš ministar kulture kaže mnogo se psuje u tom komadu.
– Meni je to u redu ako je motivisano.
– Nisu rekli da je motivisano. U toj komisiji što odobrava predstave sedi i savetnik predsednika, on je tu,kaže ministar,kao „moralni čuvar sadržaja”.
– Tako je rekao? E, onda je to cenzura.
– Ma, komšinice, nagodiće se oni, on je njihov, ovo je samo dobra reklama za predstavu.
Razgovor br. V
– Komšinice, jeste čuli za makljažu?!
– Kako mislite?
– Potukli se Džaja i Čović.
– Šta, oko love? Eto, džabe im Vučić...
– Nije džabe, on je tu da namakne lovu.
– Jeste, ali ne svoju, nego našu.
– Nemojte tako komšinice Zvezda je to.
– Dobro komšija, a što neki Vučić ne ode u „Prosvetu” da je spasava. Nije valjda fudbal važniji od tolikih propalih kulturnih institucija.
– E, sad i vi komšinice, Zvezda ima tradiciju.
– A „Prosveta” i „Nolit” nemaju?!
– Pa, možda imaju. Ali evo i Olja Bećković celu emisiju posvetila fudbalu a ne vašim propalim institucijama, jeste li gledali sinoć?
– Ne! I ona se povodi za populizmom. A i čim vidim da je na stolice nasadila trojicu muškarca, okrenem program, da mi ne sole pamet.
Razgovor br. VI
– Jao, komšinice što ja volim da vas sretnem.
– Hvala lepo, i ja vas.
– Odmah se setim kako sam ja nekada čitala poeziju. Omara Hajama, obožavala sam njegove „Rubaije”, studirala sam orijentalistiku. Eto, kad vas sretnem ja bih da se vratim u ono vreme.
– A zašto sada ne čitate poeziju?
– Ne znam ni sama.
Radmila Lazić
objavljeno: 30.01.2013.
