Izvor: Blic, 26.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta danas imamo na meniju?
Šta danas imamo na meniju?
Dobar jelovnik smatra se jednim od najznačajnijih pokazatelja kvaliteta kuvara i restorana. Najstariji poznati jelovnik otkriven je 1922, kada je ser Viliam Kristal u piramidi nepoznatog egipatskog vladara pronašao kamene ploče s popisom jela na gozbi povodom rođenja vladarevih blizanaca. Prema tom zapisu, poslužena su dva predjela - beli luk u kiselom melu i ječmena supa i losos iz Mesopotamije. Za glavno jelo pripremljeni su pečeno prase i ovčji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sir, a za dezert medenjaci i nar. Prilično skromno, kada se zna da je jedan od blizanaca bio Ramzes III, kasnije jedan od najpoznatijih egipatskih faraona.
U antičkoj Grčkoj, posebno za vreme Rimskog carstva, gastronomija je smatrana za nauku, ali jelovnici u njihovo vreme nisu postojali. Slično važi i za srednji vek: Karlo Veliki, koga Francuzi pamte kao prvog gurmana, retko je za ručak imao više od pet jela, od kojih je jedno obavezno bilo divljač. Zapravo, sve do devetnaestog veka jelovnici nisu davani gostima, već su služili kao set instrukcija za pripremu i redosled služenja jela, iako početke savremenog menija možemo da lociramo u četrnaesti vek na francuskom dvoru. Filozof Bartolomeo Sači je predložio da ručak na francuskom dvoru počne laganim jelima kao što je salata, zatim bi trebalo poslužiti supu, pa kuvano ili pečeno meso, a završiti sirom i slatkišima.
U osamnaestom veku nije uopšte bilo neobično da se u bogatim kućama jelovnik sastoji od dvadesetak jela, a uspostavljena su i preciznija pravila u redosledu služenja jela. Naravno, to se odnosilo na bogate kuće koje su imale kuvare. Ako se odmaknemo od kraljevskih dvorova i preselimo među 'normalan' svet - u restoranima, odnosno krčmama, putnik-namernik je mogao samo samo da nagađa šta će dobiti za ručak. Sve do sredine osamnaestog veka ni sami konobari nisu znali šta će služiti za jelom, sve dok ne bi dobili tanjire u ruke. U boljim restoranima uvedena je praksa izvikivanja onoga što je taj dan pripremljeno, ali ni tada gosti nisu mogli da biraju - ni jela, ni redosled njihovog služenja.
Restoranski jelovnik kakav danas poznajemo, pojavio se u Francuskoj krajem osamnaestog veka, kada su šefovi prestižnih restorana na ulazu stavljali velike plakate na kojima je bilo napisano šta se nudi. Engleskim turistima toliko se svidela ta ideja, da je vrlo brzo svaka krčma u Engleskoj dobila ploče na kojima se kredom upisivala dnevna ponuda. Individualni jelovnici nisu postojali još stotinjak godina, sve do vremena kada se pojavljuje ideja o nuđenju više jela, ali su kao pravilo upostavljeni tek dvadesetih godina prošlog veka.
