Izvor: Politika, 24.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta da uradimo sa ubicama iz naše ulice?
Neposredan povod za pisanje ovog teksta jeste članak ,,Ubica iz naše ulice", neuropsihijatra i sudskog veštaka Zorana Đurića, objavljen u ,,Politici" 5. septembra. Članak se odnosio na monstruozna ubistva koja su se dogodila u selu Jabukovac i u Novim Banovcima.
U vezi s dvostrukim ubistvom u Novim Banovcima, Zoran Đurić iznosi mišljenje da su ,,ubistva sa komadanjem tela karakteristika ubistava koja izvršavaju shizofrene osobe" i da ,,ideja da je ubistvo izvršeno ritualno i planski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne označava nikakav predumišljaj". Ovakvo mišljenje može biti sporno, iz sledećih razloga.
Prvo, postoje ubistva sa komadanjem tela koja sigurno ne čine shizofrene osobe, a to su ona u kojima se telo komada kako bi se ubica što lakše oslobodio leša, jer, kao što je poznato, kada nema leša, nema ni ubistva.
Drugo, da bi se neka osoba proglasila ,,shizofrenom" potrebno je da ona relativno trajno vreme ispoljava simptome ovog poremećaja, a to, koliko je poznato, nije bio slučaj sa osumnjičenim iz Novih Banovaca. Upražnjavanje satanističkih rituala svakako ukazuje na psihopatologiju, ali to još ne znači da je takva osoba "shizofrena". Sa druge strane, upražnjavanje satanističkih rituala može ukazivati na predumišljaj.
Ono što još snažnije govori u prilog krivičnoj odgovornosti takve osobe jeste njeno ponašanje posle izvršenja krivičnog dela, o čemu Zoran Đurić u svom članku ne govori. Naime, osumnjičeni je posle nestanka dve osobe u Novim Banovcima dolazio kod članova njihove porodice i čak nudio svoju pomoć, a to sigurno nije očigledna karakteristika ponašanja shizofrene osobe.
Dalje, Zoran Đurić napominje kako povezivanje sa drugima, kao, na primer, u sekti, može imati terapeutski efekat. Problem u vezi s ovim mišljenjem je u tome što određene sekte i sadržaji koje one šire mogu da imaju poguban uticaj na ličnosti sa psihološkim problemima, a to je verovatno bio slučaj sa osumnjičenim iz Novih Banovaca. Osoba koja se drogira i koja dođe do satanističke ili neke druge štetne literature vremenom gubi dodir sa stvarnošću i počinje da živi u svetu fantazije, na takav način da društvena sredina nije u mogućnosti da to primeti. Takva osoba može da ima zadovoljavajuću društvenu prilagođenost, kao što je prelazak ulice na zeleno svetlo. Jedan prijatelj serijskog ubice Teodora Baundija, koji je sedamdesetih godina u SAD ubio više desetina mladih žena, to je prokomentarisao rečima: ,,Ne mogu da verujem. Ted je bio jedan od nas."
Što se tiče osumnjičenog za ubistvo devetoro ljudi iz Jabukovca, on je ranije pokazivao znake psihoze, što su utvrdili i psihijatri. Tradicionalno verovanje u magiju karakteristično za kraj iz kojeg potiče i primitivnost njegove porodice doprineli su da se njegova patologija produbi i okrene protiv društva. Kao što je poznato, osumnjičeni za ubistva u Jabukovcu je ljude ubijao na različitim lokacijama, uz kontrolisano pražnjenje i punjenje razornog lovačkog oružja. On je pravio i nekakvu selekciju među potencijalnim žrtvama, puštajući neke ljude da odu ili da prođu pored njega.
Zigmund Frojd je jednom prilikom rekao da i u najvećem ludilu ostaje makar jedno zrno normalnosti. Opravdano je zapitati se koliko tih ,,zrna normalnosti" ima kod osumnjičenih za ubistva u Novim Banovcima i Jabukovcu. Između ta dva osumnjičena postoji upečatljiva sličnost. Ni jedan ne želi da govori o motivima svog zločina. Da li je odbijanje osumnjičenih da govore o motivima izraz njihove bolesti ili nečeg drugog? To ,,nešto drugo" može označavati neodgovoran stav prema društvu, uprkos postojanju psihopatologije. Odgovornost prema društvu značila bi da osumnjičeni maksimalno sarađuje sa organima pravosuđa. Bolest nije opravdanje za skrivanje istine. Jer, ako osumnjičeni prilikom saslušanja pravi izbor u vezi sa sadržajem koji će predočiti, to upravo može predstavljati argument da nije tako ,,shizofren" kao što (možda) izgleda.
Prilikom odlučivanja da li su američke serijske ubice, koje inače pokazuju širok spektar patologije, duševno bolesne ili nisu, uzimano je u obzir to da li su bile svesne da vrše protivzakonite radnje i da li je bilo planiranja i prikrivanja zločina. Ove dileme mogu se slikovito prikazati kroz deo dijaloga branioca i tužioca u slučaju Džefrija Damera. Branilac je opisujući svog klijenta pokušao da poentira rečima: ,,Skrivanje lobanja u ormanu, kanibalizam, seksualni impulsi, alkoholizam, kasapljenje, posete groblju, lobotomije, masturbacije... To je Džefri Damer, odbegli voz na putu ludila..." Na to je tužilac spremno odgovorio: ,,On nije bio odbegli voz, već inženjer te železnice", pozivajući porotu da ne dozvoli da bude prevarena i manipulisana.
U svom članku Zoran Đurić s pravom tvrdi: ,,Jedan usamljeni više, jedna porodica manje. Društvo je na gubitku." Svakako da dehumanizacija društva ima udela u izvršavanju monstruoznih zločina. Ali, to nikako ne sme da bude opravdanje za zločince, jer svugde ima usamljenih, nesrećnih ili poremećenih ljudi koji ne čine zločine. Setimo se ubistva švedske ministarke Ane Lind. Prvostepeni sud je izvršioca, uprkos njegovoj očiglednoj poremećenosti, proglasio krivim. Drugostepeni sud je takvu odluku preinačio, ali je izvršilac napravio nov zločin u bolnici posle kojeg je definitivno poslat u zatvor.
Pravda, za kojom naše društvo vapije, ne proističe iz bezlične primene pozitivnih propisa, zastarele stručne literature i problematičnog humanizma. Primena propisa je nužan, ali ne i dovoljan uslov za približavanje idealu pravde. Pravda proističe iz odgovornosti društva prema porodicama žrtava i čitavom društvu. Ona proističe iz uverenja građana da njihovi predstavnici (ovom prilikom su to predstavnici sudske vlasti) donose teške odluke da proglase krivim i uskrate slobodu čak i poremećenim osobama koje su udarile na temelje osnovnih ljudskih vrednosti.
Asistent na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu
[objavljeno: ]
