Izvor: Politika, 22.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta curi u Vinči
Proteklu nedelju obeležilo je uspaničeno izveštavanje gotovo svih medija o gorivu nuklearnog reaktora u Institutu „Vinča” koje „curi” u bazene sa vodom u koje je smešteno. U javnost je puštena zaista onespokojavajuća slika predstojeće radiološke i ekološke katastrofe izazvane navodnim nemarom i zapuštenošću stanja u delu Instituta oko nuklearnog reaktora. Ovoj slici su, nespretnim interpretacijama, doprineli bezmalo svi njeni akteri. Stručnjaci „Vinče”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zaduženi za sigurnost reaktora i gorivnih elemenata, propuštanjem da novinarima jasno predoče šta se zapravo dešava u bazenima sa gorivom. Potom predstavnici nadležnih vlasti u Ministarstvu nauke nedovoljnim poznavanjem situacije i korišćenjem ove prilike za javni obračun sa Institutom, svojim najvećim i najvažnijim klijentom, kao uvodom u njegovu „tranziciju”. Konačno, u tom nizu su se našli i mediji, koji u već rutinskom traganju za senzacionalizmom u ubrzanoj tabloidizaciji celokupnog medijskog prostora uporno odbijaju da prihvate sopstvenu odgovornost za uticaj na javno mnjenje i psihoze u društvu.
Tako se dogodilo da jedan kolokvijalni stručni termin „curenje goriva” (fuel leaking), prenet sa veb-sajta Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) bude interpretiran kao stanje pred nuklearnu ekološku katastrofu! Izvesno je da je veći deo javnosti vizuelizovao nekakvu cisternu punu „nuklearnog kerozina”, koja je počela da curi! Na to se nadovezala vlast sa izjavom da nema mesta zabrinutosti jer „gorivo curi poslednjih godinu dana”! Da zabuna bude veća, ta zamišljena cisterna je smeštena u nekakav bazen sa vodom, koji dakle mora biti veći od nje, tako da sve to zajedno čitaocu mora izgledati kao zlokobno krckanje brane nekog ovećeg veštačkog jezera sa radioaktivnim gorivom i zagađenom vodom.
Najpre, nuklearno gorivo nije u tečnom stanju i fizički ne može da curi. Gorivo nuklearnog reaktora u Vinči su patrone od metalnog uranijuma, smeštene u aluminijumska kućišta nalik na čaure, dakle u čvrstom je stanju. Dok je reaktor bio u upotrebi (1959–1984), njegovo punjenje svežim gorivom bilo je zapravo slaganje ovakvih patrona u cevi i ređanje takvih cevi u jezgro reaktora. Nakon jednog ciklusa rada reaktora i iskorišćenja ili „ozračivanja” goriva, ono se kao istrošeno i ozračeno vraćalo u bazene sa vodom, gde se drži u hermetički zatvorenim cevima ili aluminijumskim buradima. Burad i voda u bazenu služe kao zaštita okoline od zračenja patrona, a sam bazen je od okolnog tla zaštićen debelim slojem betona i slojem čelika. Ovakvi uslovi skladištenja istrošenog nuklearnog goriva su uobičajeni za nuklearne reaktore, ali imaju svoj vek trajanja. Voda u bazenu je prisustvom istrošenog goriva svakako kontaminirana u manjoj ili većoj meri, utoliko više ukoliko ono duže boravi u njoj. Uloga te vode i jeste da zadržava kontaminaciju i sprečava njeno širenje u okolinu.
Šta to onda curi u Vinči? „Curenje goriva” je stručni kolokvijalni termin koji označava povećanje nivoa radionuklida u zaštitnom sloju vode u bazenima do koga dolazi zbog starosti i delimične korozije kontejnera u koje su smeštene patrone istrošenog goriva. Povećanje radioaktivnosti u vodi ne znači neposrednu opasnost po okolinu, kao što je to u ovom slučaju utvrdio i republički inspektor za zaštitu od zračenja, ali ukazuje da je prekoračen rok trajanja kontejnera za smeštaj goriva i da je potrebno preduzeti akciju na njihovom izmeštanju i trajnom odlaganju ili treba pribeći nekom drugom rešenju. U ovom slučaju to rešenje je nađeno u okviru rusko-američkog sporazuma o repatrijaciji goriva iz istraživačkih reaktora, po kome svaka od dveju nuklearnih velesila do 2010. godine treba da primi nazad gorivo kojim je snabdevala istraživačke reaktore u drugim zemljama. Zato je IAEA pokrenula zajedno sa Vladom Srbije 2004. godine Program nuklearne dekomisije u Institutu „Vinča”, tzv. Program VIND, u okviru kojeg sve istrošeno gorivo iz srpskog reaktora u Vinči treba da bude vraćeno u zemlju porekla Rusku Federaciju. Bezbednost gorivnih elemenata i sprečavanje da oni dođu u pogrešne ruke je najveća briga međunarodne zajednice i razlog za veliki publicitet koji prati ovaj projekat, pa se tako desilo da je jedan stručni kolokvijalizam dobio u ovdašnjoj javnosti monstruozne dimenzije.
Eksperiment sa nuklearnim reaktorom deo je istorije države koja je potonula u političkom, ekonomskom i ratnom kolapsu. Kao funkcioner Ministarstva nauke od 2005. do 2007. godine, zadužen za praćenje realizacije projekta VIND, uveren sam da „Vinča”, uz sve nasleđene teškoće instituta koji je projektovan za bivšu veliku državu i političke apetite tadašnje vlasti, ima stručan i sposoban tim da uspešno realizuje ovaj projekat. Taj tim, radeći u tišini, već nekoliko decenija vodi računa da se ništa nepredviđeno u Vinči ne desi. Nema razloga da ne verujemo da će svoj posao na isti način obaviti do kraja, kada će konačno sve nuklearno gorivo otići zauvek iz Srbije.
docent Fizičkog fakulteta u Beogradu
Ivan R. Videnović
[objavljeno: 23/04/2008.]
.jpg)
