Izvor: Politika, 15.Apr.2013, 15:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta će nam kultura?
Moj stav je da umetnik koji ima za cilj da služi svojoj publici mora za tu službu da se izbori
Umetnost je oblast ljudskog delanja koju je teško definisati i njene društvene posledice još teže oceniti. Novac, sa druge strane, je konkretan i može se izraziti brojevima. Sada smo u poziciji da za srpsku kinematografiju ima nula dinara i uopšte za kulturu ima malo novca. Meni, kao nekome ko se bavi i umetnošću, u ovom kulturno-medijskom metežu potpuno je jasno samo jedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – građani ne da se nisu zbog toga potresli, već ih žalbe filmskih trudbenika još i nerviraju.
Da ministarstvo ne poštuje sopstveni zakon u vezi sa filmom, da su konkursi namešteni, da ne postoji nikakva kulturna strategija, da ministar ima razne čudne predloge – oko svega toga možemo da se složimo.Ipak,sami autori nisu u stanju da argumentuju publici zašto umetnost treba finansirati.
Umetnost je nekada bila stvar mecenstva, a umetnik je bio pre svega zanatlija. U doba impresionizma, umetnost postaje tržišna i od tada za umetnike postoje dve mogućnosti. Jedna je uzimati novac od države, a druga uzimati je od kupaca. Ako ste prepušteni tržištu, onda ne samo da su vam male šanse da preživite, nego će mnogi svoje radove menjati da zadovolje diletantske kriterijume kolekcionara ili niske kriterijume širokog auditorijuma. Naravno, ta arena nije potpuno nepravedna.
Ako se odlučite da živite od države, onda uzimate od nekog bednog poreskog obveznika da bi finansirali svoj rad pod izgovorom da to radite za njega. Takođe, dolazite u opasnost da postanete državni ili fondaški umetnik, to jest da svesno ili nesvesno oblikujete svoje ideje da odgovaraju političkoj klimi. Kako god okrenete, finansiranje umetnosti je krajnje sumnjivo i moj osnovni cilj je da istaknem to jer se prećutkuje. Sada se razvijaju alternativeu muzičkoj i filmskoj industriji zahvaljujući internetu i donacijama.
U Britanija građani nisu preterano potreseni zbog rezova u kulturi uslovljenih krizom. Sa druge strane, za rezove u obrazovanju se izlazi na ulice.Upliv umetnosti u obrazovni sistem, to je nešto što bi većina podržala jer se kroz kreativnost deca razvijaju u potpune ličnosti. Za takav trud umetnik zaslužuje naknadu od roditelja to jest od poreskih obveznika. U Venecueli, kroz program „El sistema” stotine hiljada dece iz siromašnih porodica su naučile besplatno da sviraju. To je umetnost u akciji. Sa druge strane, umetničko delo je lični izraz i ambicija umetnika.
Ono što vidim u srpskom filmskom svetu, jeste da se filmovi često rade kao neka vrsta biznis projekta gde se želi zaraditi, često nepošteno. Filmadžije varaju na konkursima, radnike (brojne ljude iza kamere) često neplaćaju, a žive sasvim fino. Da se razumemo, država treba da podrži projekte, mada često neće znati to dobro da oceni, ali umetnik ne treba da misli da njemu išta pripada. Na ovaj tok misli menaveo razgovor sa prijateljicom koja je završila master iz istorije umetnostisa desetkama i pri tom radila dva posla kao prodavačica. Naveo me je i nedostatak preduzimljivosti i razmaženost koju pokazuju filmadžije u odnosu na konkurente u SAD, ali i na druge umetnike koji svoju umetnost prilagođavaju ekonomskom stanju. Takva dva „lou-kost”umetnika predstavljaće Srbiju na Bijenalu u Veneciji, a opet i za to država odvaja sve manje para i radi adhok.
Moj stav je da umetnik koji ima za cilj da služi svojoj publici mora za tu službu da se izbori.Reditelj, to je samo po sebi privilegija i pozicija moći. Ako umetnik ne dobija novac i slavu, a ipak nastavlja da se bavi time, tada dokazuje da je umetnik. Umetnik ne može da očekuje da živi samo od umetnosti. Mnogi filmski autori suotuđeniod zemlje od koje očekuju materijalnu naknadu.Pri tom, najglasniji sasvim solidno žive. Ministarstvo kulture je pre svega siromašno u kompetentnim i borbenim ljudima, u kreativnim idejama, a najviše bi moglo da pomogne u organizaciji i promociji, kao i da aktivno sarađuje sa obrazovnim sistemom jer deca jesu najvažnija. Ministarstvo ne treba da smeta, već da bude na usluzi, bilo kako.
Na umetniku je da iz ljubavi stvara, a traženje novca je potrebno da bi se platili ljudi koji u projektu ne rade zbog umetnosti, već kao najamni radnici. Danas ceo svet pravi filmove i ljudi se snalaze na razne načine. Autor na tu ljubav može da čeka, njegova želja nikada nije primarna, ako je istinita doćiće na red.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 15.04.2013.
