Izvor: Politika, 26.Sep.2014, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta ako neko iz vlasti dođe na prajd
Histerija koja obuzima naše „otmene” pripadnike građana, okupljene oko mnogobrojnih nevladinih organizacija koje svake godine kao lešinari izrabljuju „Paradu ponosa” zarad sopstvenih političkih ciljeva, nije nikakva novost
Verovali ili ne, za pojedine pripadnike tzv. građanske orijentacije, koja danas – ako je suditi po Vesni Pešić i njenim izlivima brige da neko ne smeni tradicionalne nosioce „otmenosti” – sve više tone u kulturno-klasni fašizam, pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predočeno u naslovu predstavlja par ekselans histerično pitanje. Kao odgovor, već su preventivno naznačene strategije kako se ponašati ukoliko do održavanja „Parade ponosa” dođe, a zajedničko u njima je tendencija da se ta manifestacija politički iskoristi, uopšti u sveukupno nezadovoljstvo situacijom u zemlji i poprimi obrise protesta protiv aktuelne vlasti – iste one koja bi u tom slučaju obezbeđujući skup, paradoksalno, na drugoj strani rizikovala živote organa reda samo da bi joj ta „građanska orijentacija“ pljunula u lice.
Ova histerija koja obuzima naše „otmene” pripadnike građana, okupljene oko mnogobrojnih nevladinih organizacija koje svake godine kao lešinari izrabljuju „Paradu ponosa” zarad sopstvenih političkih ciljeva, naime zastupajući ljudska prava i slobode, nije nikakva novost. Uočeno je već da se ona javlja svaki put kad omraženi pojedinci iz vlasti ostvaruju direktan kontakt sa ugroženim građanima dok im pomažu u elementarnim nepogodama. Šta je to toliko nepodnošljivo u tim slikama o kojima su i pojedini novinari pokušali da teoretišu? Odakle tolika gadljivost prema pripadniku vlasti koji želi da pokaže solidarnost na delu i pokrene druge građane da slede njegov primer? Uobičajen prigovor je da na taj način vlast koristi građane kako bi ubirala jeftine političke poene, pa sve do vulgarnih interpretacija da takvi gestovi ne spadaju u opis posla tih pojedinaca.
Ipak, reč je o jednoj neuporedivo stalnijoj stvari koja se doživljava kao velika i ozbiljna opasnost, možda veća nego sama elementarna nepogoda, a uvid u njenu suštinu postiže se raskrivanjem sledećeg pitanja: šta se sve za te „otmene” građane ništi u jednoj slici trenutnog pojednačavanja, u iznenadnoj bliskosti države i njenih građana? Zašto je preko pomenutih interpretacija po svaku cenu neophodno čuvati u životu premisu – država je neprijatelj svojih građana, bez obzira na različite okolnosti u vremenu i prostoru? Nije teško shvatiti da je upravo ta premisa tzv. građanskoj opciji bila baš ona koka koja je donosila najviše zlatnih jaja, te da je danas, kada postaje sve teže dokazati njeno uporište u stvarnosti, imperativno afirmisati tu premisu mnogo agresivnije i sve manje birati priliku koja to realno opravdava. Bez nje, takođe, „otmeni” građani više ne bi ni izgledali naročito otmeni, jer se pad u jednu takvu rutinu tretira kao užas nad svim užasima.
Sličnu sklonost gađenja prema pojedincima iz vlasti koji su pokušali na svoj način da se približe građanima „Peščanik” je svojevremeno demonstrirao i prema Đinđićevoj vožnji na biciklijadi, ili isprobavanju električnog trotineta, večeri u studentskoj menzi...
Baš kao i prošle godine, i ove se, na sajtu „Peščanik” tema „Parade ponosa” koristi kao motiv za borbu protiv vlasti i na taj način reinterpretira značenje manifestacije mimo volje i ciljeva njenih organizatora, ili populacije zbog koje se ona prvenstveno održava. Razvijaju se strategije interpretiranja kako svaliti krivicu na državu u oba slučaja – bilo da se Parada održi ili ne. Ako se ne održi, za državu će se, s pravom, po ko zna koji put reći da je poklekla pred huliganima, to je bar lako. Ali na koji način napasti vlast ako se Parada održi, ili već pre toga, kad se učini da postoje izgledi da će da se održi?
Pa upravo time što će se reći da Parada uz podršku i prisustvo čelnika vlasti i nije prava Parada, da gubi na svom smislu, na sličan način kao što solidarnost političara u nepogodama ne spada u solidarnost, ili kao što ni građanin nije „otmen” ako ne izražava otpor prema sopstvenoj državi. Time što će se zbog zavisti radije obesmisliti kompletan prajd, nego dozvoliti da vlast „ubira političke poene“ na događaju koji „Peščanik” od kad je sveta i veka uzurpira kao „građanski“, iako takav postupak – osnažen donacijama poput onih iz norveške i holandske ambasade, fondacija Hajnrih Bel i NED – blage veze nema sa borbom za prava LGBT populacije.
*Saradnik Instituta za javnu politiku
Ištvan Kaić*
objavljeno: 26.09.2014
