Izvor: Danas, 17.Maj.2015, 19:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpstvo, plavstvo i zelenstvo
Vidim da je subotnja antirehabilitaciona kolumna dolila još malo ulja na vatru srpskih podela. Čak je u svetu neđelju osvanula i na sajtu B92, a tamo ne osviću bezvezne vesti. U međuvremenu se, po istom pitanju, oglasio i Overlord, a i "najstariji dnevnik na Balkanu" je svoju "Temu nedelje" posvetio ovom "gorućem pitanju".
I - šta kaže Overlord? Kaže da nema smisla da se više delimo oko ideologija koje su završile u ropotarnici istorije i da bi konačno trebalo da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - onako džumle, jedinstveni i složni - okrenemo izgradnji moderne Srbije. Tim se pomiritelnim porukama načelno nema šta prigovoriti, ali nekih zakeranja ipak mora biti jer je problem srpskih podela stariji i kompleksniji i od četništva i od partizanstva. Seže taj problem daleko u prošlost, u drevnu Vizantiju, konkretno u Carigrad u kome su se u jednom momentu dijalektičkog razvoja formirale dve moćne političke stranke - stranka zelenih i stranka plavih. I dobro, kakve su tim strankama bile ideologije, ko je tu bio levica, ko desnica? Što reko Teofil - hm! Ideologije tih drevnih stranaka behu, da kažemo, vrlo svedene. Plavi su navijali za hipodromske kočijaše odevene u plavo, a zeleni su navijali na kočijaše odevene u zeleno. S početka su zeleni i plavi bili nešto poput naših grobara i delija, što će reći da su vreme provodili u makljažama na carigradskom hipodromu, ali su s vremenom uznapredovali, postali važan politički faktor, da bi na kraju kad im ćefne svrgavali stare i postavljali nove avtokratore.
Kakve sad veze - osim vrlo labave sa vizantijskom tradicijom - imaju zeleni i plavi i četnici i partizani, to je tema naše današnje kolumne. Naoko - tu nikakve veze nema. Ali ako malo zagrebemo, videćemo da i u pozadini plavstva i zelenstva i u pozadini četništva i partizanstva ne stoji toliko politički raskoli koliko rascepljene svesti. Budući da ne navodim krupne, uopštavajuće istorijske priče, priložiću kao ilustraciju jednu malu, ali - kako se to kaže - znakovitu. Lično sam je slušao, tamo negde, krajem devedesetih.
Dakle ovako. U jednom idiličnom selu u Čačanskom pomoravlju, sa leve strane reke je živeo đuvegija, docniji četnik, a sa desene je živela njegova simpatija, seoska učiteljica. Utom se i zaratilo. Učiteljica se, po prirodi poziva, uključila u napredni pokret, a istom pokretu se priključio i đuvegija. Ali ne lezi vraže! Ratnu idilu je pokvario mladi i stasiti politkom kome je učiteljica - la dona mobile - poklonila svoje srce. To je đuvegijino srce povredilo do te mere da je u znak protesta prešao u četnike. Nije tu bio kraj priče. Jedne večeri đuvegija se pritajio u šipražju na četničkoj obali reke, sačekao da učiteljica siđe na suprotnu obalu (da sačeka politkoma) potegao pušku i - cap - pravo učiteljicu u čelo. 'A nije izustila", ispovedio se đuvegija. Eto vam. Đuturumi, srpskog monarhizma, eto vam srpskog socijalizma. Naravoučenije: nisu bitne ideologije bitna je makljaža i ubijanje.
