Izvor: Medijski istraživački centar, 11.Nov.2011, 10:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpsko pravosuđe: spremni za trgovinu?

Puštanje na slobodu osuđenog ubice koji je pristao da sarađuje sa policijom izaziva sumnje da se Srbija vraća navikama iz prošlosti, kao što je skrivanje kriminalaca od ruke pravde onda kada to služi interesima Beograda.
Dejan Anastasijević Beograd, Novi Sad i Brisel
 Novi Sad, razuđeni grad na oko 80 kilometara severno od Beograda, nekada je izgledao kao sumorna mešavina betonskih stambenih blokova iz komunističke ere i zapuštenih građevina iz vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << Austrougarske imperije.
Danas je ovaj grad prepun blještavih barova i restorana, a svakog leta je domaćin festivala EXIT, jednog od najprestižnijih muzičkih festivala u Evropi. Novi Sad je ono lice Srbije koje bi zvaničnici želeli da pokažu svetu.
To je i grad u kojem boravi zloglasni osuđeni ubica čije ime i dalje uliva strah u kosti većini stanovnika Novog Sada. Prisustvo ovog pripadnika kriminalnog podzemlja na ulicama grada nije nešto čime bi se zvaničnici u Srbiji hvalili.
Veselin Vukotic (photo Spanish police) Veselin Vukotić, star 53 godine, bivši bokser koji se posvetio biznisu, može se ponekad videti u boljim gradskim restoranima u društvu opasnih momaka u kožnim jaknama i glamuroznih devojaka.
To nije mali uspeh za nekoga ko je, posle dugotrajnih pregovora o izručenju vođenih između Srbije i Beligije, upravo počeo da izdržava dvadesetogodišnju zatvorsku kaznu za ubistvo počinjeno u jednom noćnom klubu u Crnoj Gori, 1997. godine.
Vukotić je u zatvoru u Novom Sadu proveo samo osam meseci, da bi onda, u avgustu 2010. godine, bio oslobođen, bez prevelike pompe, iz „humanitarnih razloga“, nakon što je, kako vlasti tvrde, preživeo srčani udar i operaciju na srcu.
U nekim medijima se već nagađalo da zdravstveno stanje nije pravi razlog za njegovo oslobađanje, a BIRN je sada u prilici da potvrdi da je Vukotić pristao da sarađuje i podeli sa policijom osetljive informacije o crnogorskim gansterima umešanim u protivzakonite aktivnosti koje uključuju pranje novca i kriumčarenje cigareta i droge.
Nekoliko izvora na visokim položajima u policiji i pravosuđu potvrdili su da Vukotić sarađuje sa istražiteljima u Srbiji koji nastoje da dođu do dokaza koji terete ključne crnogorske zvaničnike i povezuju ih sa krugovima organizovanog kriminala.
Vukotić, poznat i kao Vesko, potiče iz Crne Gore, gde je osamdesetih i devedesetih godina bio u bliskom kontaktu sa šefovima kriminalnih organizacija i vodećim ljudima u podzemlju.
‘Spreman da govori’
„Vukotić nas je kontaktirao pre puštanja iz zatovra u Belgiji i objasnio nam da u slučaju da ga izruče Crnoj Gori tamo neće poživeti duže od nekoliko dana. Navodno se razišao sa nekadašnjim partnerima, a bio je spreman da nam zauzvrat ponudi korisne informacije,“ izjavio je za BIRN jedan visoki srpski zvaničnik iz ministarstva pravde koji je zahtevao da ostane anoniman.
„On zna mnogo toga o crnogorskim mafijašima i spreman je da govori.“
Mada je odbio da saopšti detalje, isti zvaničnik je natuknuo da bi informacije dobijene od Vukotića mogle dovesti do podizanja novih optužnica, a možda i do proširenja optužnice protiv Stanka Subotića, biznismena koji se trenutno nalazi u Švajcarskoj, a 28. oktobra je osuđen na šest godina zatvora zbog šverca cigareta.
Subotićevi advokati su saopštili da će se žaliti na presudu, dok Subotić, kome je suđeno u odsustvu, nastavlja da poriče poriče sve optužbe.
Isti izvor nas je obavestio da srpsko tužilaštvo nema nameru da koristi Vukotića kao svedoka, zbog „problema kredibilnosti“, ali istražitelji nastavljaju da izvlače od njega informacije o pozadini kriminalnih radnji.
Zauzvrat, vlasti čine sve što je u njihovoj moći da Vukotića sačuvaju u životu – veruje se da je u opasnosti od crnogorskih kriminalaca koji strahuju da će biti otkriveni, i to, kako se čini, na veliko.
„Učinićemo sve što možemo da mu pomognemo… u skladu sa pravilima [zakonske] procedure, naravno,“ dodao je naš izvor.
Ubistvo u diskoteci
Vukotić je pobegao iz Srbije i Crne Gore – koje su tada još činile deo jugoslovenske federacije – pre početka suđenja za ubistvo mornara Duška Boškovića 1997. godine, posle svađe na plesnom podijumu jednog noćnog kluba.
U sudskom postupku je utvrđeno da je Vukotić pucao u Boškovića zbog toga što mu je ovaj mornar prosuo piće po odelu. Vukotiću je suđeno u odsustvu i osuđen je na 20 godina zatvora.
Takođe je osumnjičen za ubistvo albanskog aktiviste Envera Hadrija u Briselu 1990. godine, a traže ga i radi saslušanja u vezi sa ubistvom njegovog partnera u svetu podzemlja u beogradskom noćnom klubu Nana, samo nekoliko sedmica posle Hadrijevog ubistva.
U vreme kada je ubijen, četrdesetdevetogodišnji Hadri je bio predsednik Komiteta za zaštitu ljudskih prava Albanaca, organizacije koja je prikupljala podatke o slučajevima represije nad etničkim Albancima na Kosovu od strane jugoslovenskih snaga bezbednosti tokom osamdesetih godina.
Hadri je u isto vreme bio i pripadnik pokreta kosovskih Albanaca pod imenom Rezistenca Kombëtare e Shqiptarëve të Kosovës, tajne organizacije čiji su ciljevi uključivali otcepljenje od bivše Jugoslavije i pripajanje susednoj Albaniji.
Ubijen je samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da prezentuje svoj poslednji izveštaj – u kojem su detaljno opisana ubistva desetina etničkih Albanaca od strane jugoslovenske policije – pred Savetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Njujorku. Izveštaj je potom prezentovao Džozef Diogardi, američki kongresmen albanskog porekla.
Budući da u Briselu kao srcu Evropske unije diplomata ima tri puta više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj prestonici, belgijska policija je pronalaženje Hadrijevog ubice odredila kao svoj najviši prioritet.
Informacije sa terena su bile oskudne. Većina svedoka se sećala samo toga da se ubica odvezao golfom i da su se u vozilu nalazila trojica ljudi.
Ipak, imali su jednog osumnjičenog: jugoslovensku službu državne bezbednosti, poznatiju pod imenom UDBA, što je akronim njenog punog naziva – Uprava državne bezbednosti.
Doušnik
Onda se belgijskoj policiji posrećilo. Jedan manje važan srpski kriminalac po imenu Kristijan Golubović uhvaćen je prilikom pokušaja pljačke u Dizeldorfu u Nemačkoj.
U nadi da će dobiti lakšu kaznu, Golubović je rekao policiji da se susreo sa Hadrijevim ubicama u jednom noćnom klubu u Dizeldorfu nekoliko dana pre ubistva i da je čuo da razgovaraju o nekom „poslu“ u Briselu.
Nemačka policija je imena dobijena od Golubovića prosledila kolegama u Briselu. U pitanju su bili Darko Ašanin, Veselin Vukotić i Andrija Lakonić.
Golubovićevu priču je 1992. godine potvrdila i Marion Kriger, Nemica udata za Darka Ašanina sa kojom se ovaj razišao, a koja je prema saopštenju nemačke policije potvrdila da je njen suprug učestvovao u pripremi Hadrijevog ubistva. Imenovala je Lakonića kao čoveka koji je vozio automobil i Vukotića kao onog koji je pucao.
Međutim, belgijska istraga se potom ponovo našla u ćorsokaku, jer je početkom devedesetih godina u Jugoslaviji već besneo rat, dok se zemlja se raspadala. Pored toga, Srbija se nalazila pod diplomatskim i ekonomskim sankcijama uvedenim od strane Ujedinjenih nacija, pa srpska policija nije bila naročito motivisana da izađe u susret kolegama iz Brisela i pomogne im u rešavanju slučaja.
Deset godina posle bekstva iz Crne Gore, tačnije 27. februara 2008. godine, španska policija je legitimisala čoveka koji se upravo vratio u Barselonu posle vikenda koji je sa suprugom proveo u Parizu. Čovek je imao hrvatski pasoš na ime Ludvig Bulić i vozačku dozvolu izdatu na isto ime.
Španci su dobili dojavu od francuskih kolega da je u pitanju niko drugi do Veselin Vukotić, koga su u to vreme tražile i Belgija i Srbija, koja je posle otcepljenja Crne Gore od jugoslovenske federacije nasledila i slučaj Bošković.
Španci su Vukotića izručili Belgiji, ali 18 godina posle Hadrijevog ubistva više nije bilo moguće pronaći dovoljno dokaza da bi se Vukotić izveo pred sud.
„To je bila igra mačke i miša u kojoj je on bio mačka,“ izjavio je frustrirano BIRN-ov izvor u belgijskoj policiji, dobro upućen u ovaj slučaj, koji je pristao da govori pod uslovom da ostane anoniman. „Sve smo pokušali, ali smo uvek završavali u ćorsokaku.“
Dve godine posle izručenja Belgiji, Vukotić je vraćen u Srbiju da bi izdržao kaznu od 20 godina zatvora za ubistvo crnogorskog mornara.
Teoretski je i dalje moguće da će Belgijanci zatražiti da se Vukotić vrati u Brisel ukoliko se pojave novi dokazi, ali to je malo verovatno, smatra naš izvor u belgijskom pravosuđu koji je želeo da ostane anoniman.
Ubistvo u beogradskom noćnom klubu
Mesec dana posle ubistva Hadrija, ista trojka je bila umešana u još jedno ubistvo, ovog puta oko 1.400 kilometara daleko od Brisela, u srcu srpske prestonice.
Ašanin, Vukotić i Lakonić su se 24. marta 1990. godine sastali u klubu Nana, koji je u to vreme bio jedan od malobrojnih privatnih noćnih klubova u gradu. Smestili su se u VIP separe sa svojim devojkama. Onda je, prema izjavama svedoka, došlo do sukoba između Vukotića i Lakonića.
Začuli su se pucnji iz vatrenog oružja i Lakonić je ostao da leži mrtav na podu. Ašanin se narednog jutra predao policiji. Predao je i svoj pištolj, za koji je kasnije utvrđeno da je upotrebljen prilikom Hadrijevog ubistva.
Ašanin je izveden pred sud u septembru iste godine, što je izazvalo burne reakcije u javnosti koja još nije bila naviknuta na smaknuća u mafijaškom stilu. Još burnije reakcije su usledile kada je u postupku utvrđeno da je Miroslav Bižić, inspektor sprske policije, pomogao Vukotiću da odmah posle ubistva pobegne iz zemlje.
Kada je policija pretražila stanove koje su koristili Lakonić, Ašanin i Vukotić, otkriveno je da su posedovali po nekoliko pasoša sa lažnim imenima. Prema sudskim izveštajima iz onog vremena, sve ove pasoše su izdale jugoslovenske vlasti.
Bižić je izjavio na sudu da je Vukotićev poslodavac u to vreme bila UDBA. Ašanin je na kraju oslobođen, a Bižić je prošao sa uslovnom kaznom od oko pet meseci. Obojica su nastradali od ruke neidentifikovanih napadača, Bižić 1996, a Ašanin 1998. godine.
Izdat je nalog za Vukotićevo hapšenje, ali on ni do danas nije formalno saslušan o pucnjavi u Nani. Od četvorice učesnika on je jedini koji je još živ.
Suđenje povodom događaja u Nani imalo je i teške političke posledice. Bižićevo svedočenje je dovelo do strukturnih promena u organizaciji jugoslovenske policije i tajnih službi, a Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je dobilo veća ovlašćenja.
Policijske snage koje se lako mogu kontrolisati iz jednog centra bile su upravo ono što je posle osvajanja vlasti 1989. godine bilo potrebno mladom populističkom lideru za ostvarivanje daljih političkih ambicija. Novi lider, po imenu Slobodan Milošević, uspeo je da iskoristi novi odnos snaga u sopstvenu korist.
Bes zbog Vukotićevog oslobađanja
Vukotićevo oslobađanje je bilo predmet oštrih kritika unutar Srbije. Reagovao je i Helsinškog komitet u Srbiji, koji se tim povodom oglasio otvorenim pismom u januaru 2011. godine u časopisu Vreme, u kojem se zahteva da Vukotić odmah bude uhapšen i izručen Crnoj Gori.
Jedno od mogućih objašnjenja spremnosti srpske države da trguje sa Vukotićem jesu i loši odnosi između Srbije i Crne Gore, budući da se Podgorica poslednja otcepila od nekadašnje jugoslovenske federacije, tek 2006. godine.
Razlaz Beograda i Podgorice 2006. godine nije protekao u prijateljskoj atmosferi. Srbija od tada nastoji da prikaže svog malenog suseda kao mafijašku državu i raj za švercere, kao mesto gde šefovi kriminalnih grupa pod zaštitom države organizuju trgovinu drogom i uvoz i izvoz švercovane robe.
Odbijanje Srbije da izruči Vukotića dodatno je opteretilo odnose između Beograda i Podgorice koji su se na najnižem nivou našli 2008. godine, kada je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova, bivše srpske pokrajine, što je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, opisao kao „zabadanje noža u leđa“.
Nakon toga su obe države činile oprezne poteze usmerene na pomirenje, ali odnosi između dve zemlje su i dalje, kako je to opisao Igor Lukšić, premijer Crne Gore, „daleko od idealnih“.
Na konferenciji za novinare prilikom poslednje posete Beogradu u februaru 2011. godine, Lukšić je izjavio da je tokom susreta sa predsednikom Borisom Tadićem razmatran i Vukotićev slučaj, ali da sporazum nije postignut.
Drugo moguće objašnjenje je to što bi Vukotić – za koga se veruje da je još od polovine osamdesetih pružao usluge jugoslovenskim i srpskim obaveštajnim službama – mogao otkriti tajne za koje neki ljudi u Beogradu ne bi voleli da izađu u javnost.
Kada je objavljeno da Vukotić više nije iza rešetaka i da mu je odobreno obnavljanje postupka, Pdgorica je u januaru i formalno zatražila njegovo izručenje Crnoj Gori, radi izdržavanja kazne za ubistvo Duška Boškovića u kafanskoj tuči 1997. godine.
Srbija je ovaj zahtev odbila, pozivajući se na činjenicu da je uslovima sporazuma o Vukotićevom izručenju iz Belgije onemogućeno njegovo izručivanje trećim zemljama.
Odbijanje Beograda da izruči Vukotića izaziva oštre reakcije u Podgorici. Analitika, crnogorska provladina novinska agencija, objavila je u januaru 2011. godine upozorenje da bi „Vukotić mogao biti upotrebljen kao adut u nekom budućem velikom sudskom procesu protiv crnogorskog rukovodstva.“
Prema izveštaju koji su istog dana objavile podgoričke Vijesti, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, uputio je u Beograd oštro pismo sa zahtevom da se obrazloži Vukotićevo oslobađanje.
Prema saopštenju srpske državne novinske agencije Tanjug, Božidar Đelić, tadašnji ministar za evropske integracije, obećao je Kacinu tom prilikom da će mu biti dostavljeno kompletno objašnjenje. Kacin je izjavio za BIRN da još nije dobio zvaničan odgovor.
Vukotiću odobreno ponavljanje suđenja
Uz obrazloženje da nije bio u prilici da se brani, jer je sudski postupak vođen u njegovom odsustvu, Vukotić, koji se privremeno i dalje nalazi na slobodi, zahtevao je da se postupak ponovi, što mu je i odobreno. Novo suđenje je prvobitno zakazano za april, ali je već nekoliko puta odlagano. Očekuje se da bi postupak mogao početi u novembru.
U međuvremenu, ustanovljeno je da odredbe sporazuma o izručenju koji je postignut sa Belgijom ne dozvoljavaju čak ni da se Vukotić sasluša u vezi sa Hadrijevim ubistvom ili ubistvom u noćnom klubu Nana.
„U sporazumu jasno piše da lice koje je izručeno zbog jednog dela ne može biti saslušavano ili optuženo za bilo koje drugo delo,“ kaže Zdenko Tomanović, Vukotićev advokat.
„Pošto je izručen na osnovu optužbe za Boškovićevo ubistvo, mogu da mu sude samo za to delo... a i taj postupak će trajati godinama… Primetio sam znatan broj tehničkih problema u ovom slučaju,“ tvrdi Tomanović.
Vukotić je do sada odbijao da direktno odgovori na bilo kakva pitanja u vezi sa optužbama.
Ima i onih kojima se ne dopada način na koji srpska država tretira Vukotića.
„Država ne bi smela da ima posla s ljudima kao što je Vukotić, s ljudima kojima je mesto u zatvoru,“ izjavio je jedan od visokih policijskih zvaničnika u Srbiji, koji je takođe zahtevao da ostane anoniman.
On tvrdi da se u donošenju svih odluka u Vukotićevom slučaju prvenstveno „pitaju“ političari.
Osim izjave da se „ Vukotićev slučaj pažljivo prati“, srpsko tužilaštvo je odbilo da direktno komentariše postupak protiv Vukotića.
Snežana Malović, srpska ministarka pravde, izjavila je samo to da ministarstvo „poštuje državne propise i pravila“ u pogledu Vukotićevog slučaja.
Ostaje da se vidi hoće li informacije dobijene od Vukotića biti upotrebljene za okončanje nekih od tekućih postupaka i eventualno podizanje novih optužnica u zemlji ili će poslužiti kao političko oružje u ratu protiv crnogorske političke elite.
S obzirom na to da postupci pred sprskim sudovima često traju godinama – čak i kada su u pitanju relativno jednostavni slučajevi ubistva – niko ne može znati koliko će dugo Vukotić još uživati u udobnom životu na slobodi.
Čest prigovor je i to da bi većina zemalja odbila da pusti na slobodu čoveka koji je na mah pucao i usmrtio drugog gosta noćnog kluba, zbog opasnosti koju bi to predstavljalo za građanstvo.
Mnoga pitanja u Vukotićevom slučaju ostaju bez odgovora, a najvažnije od svih je pitanje hoće li srpska država uskoro otkriti da se prihvatanje usluga od ljudi kao što je Vukotić često završava plaćanjem cene koja je veća od ostvarene koristi.
U međuvremenu, stiče se utisak da čak i u novoj Srbiji čovek sa dobro odabranim prijateljima i neprijateljima može izvršiti ubistvo i izvući se bez kazne. U nekim slučajevima i po nekoliko puta.
Dejan Anastasijevic je dopisnik novinske agencije Tanjug iz Brisela. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network.

Nastavak na Medijski istraživački centar...